Краљевић Хамлет — разлика између измена

Хамлет је, насупрот варварској природи краља Клаудија и дворана, био отмјеног духа. Знање је стицао у Витенбергу, на Лутеровом универзитету. Овај дух је богатио позоришним представама, читањем поезије, изучавањем филозофије; био је добар мачевалац, одјевао се по моди , а одликовали су га и трезвеност, чистота, младост и љепота. Живећи на двору, окружен пажњом и сјајем, о свијету је носио идеалну слику. Био је увјерен да свијет почива на беспријекорној равнотежи добра и зла и да његовом устројству нема шта да се дода нити одузме. Вјерујући у хармонију спољашњег свијета, и сам је осјећао задовољство, безбрижност , полет, неки унутрашњи склад. У таквим околностима живљења, он није знао за напор овладавања проблемаима и невољама што их обичан живот нуди, па зато није вјежбао вољу да се истрајава, брзо одлучује и ступа у акцију. Његова моћ запажања и критичког промишљања појава, ствари и односа у друштву заиста су импресивни, али је лишен нечег другог - практичних корака и вјештине сналажења у окружењу које настањује лицимјерје, бруталност, злочини, неморал, подаништво и лаж.

Да би дошао до нових доказа о убиству оца, Хамлет, врло уман и добар познавалац глуме и њеног функционисања, узима лудило за маску. Уживљен у улогу лудака, он из коријена мијења изглед, покрет, израз лица, одјевање и језик. Ријеч и језик нису више израз мудрости и знања, већ средство осмишљеног лудила. Са лудилом Хамлет може слободно да се креће, да слуша, да ступа у дијалоге, да провоцира. Ту успјешну промјену на Хамлету најбоље описују ријечи краља Клаудија: ... Ни унутрашњи човијек, нити спољни, не личи више на оно што беше. Разочаран у људе око себе и устројство друштва о којем траје, Хамлет ће у сусрету са пријатељима свијет назвати тамницом, јер је земља настањена злочинцима, преварама и свакојаким подлостима. Искуство му је донијело разочарање не само у егзистенцију већ и у човјека, због људи као што су Клаудије, Полоније, Розенкранц... Сви они су ништитељи људске чистоте, истине и племенитости и, као такви, коров овог свијета. У монологу који потпуније осликава Хамлетову дилему и унутрашњи расцијеп личности, он изговара своје познато: Бити или не бити, питање је сад?. Бити треба да значи: постојати па макар и трпјети, само да се буде или, пак, - друга је могућност - побунити се против понижавајућег статуса и свих биједа. У том контексту, поставља се питање да ли је и постојање по свако цијену оно право бити у вриједносном смислу (бити човјек, свој) или је, пак, то одрицање од себе. Немоћан за акцију да мијења свијет и да нађе рјешење за своје психолошке тјескобе и несанице, Хамлет би да потоне у сан, дубок и трајан, што и није ништа друго до бјекство од сурове стварности, од проблема и властитог мучења. Хамлетово разочарање се све више шири. Прво разочарање у мајку, стрица и Полонија, а затим и у Офелију што је пристала да буде предмет манипулације оца и краља, па онда разочарање и дотад вјерне и тобож искране пријатеље. На крају, дошло је разочарање у све људе који су, по њему, потенцијални грешници. Искрен и окренут истини, Хамлет није поштедео ни себе. И у себи је открио пороке, иако их читалац много и не запаже. Охолост је црта његовог бића: исмијава Полонија, гробара назива лупежом и себе господаем Данске. Његова осветољубивост, такође, налази мјеста у гестовима и поступцима које чини у односу на Офелију коју воли, у односу на њеног оца и према својо мајци. У смрт шаље пријатеље јер мрзи у њима послушност и подаништво. У почетку га мучи и частољубље, просто пати што мора јести ваздух кљукан обећањима; жали се Хорацију на Клаудија што му је уништио наду да ће доћи на пресзо. Међутим, до краја драме, све ће то нестати и он ће бити човјек врлина. Хамлетова упуства глумцима израз су његове широке ренесансне културе, високог образовања и изврсног познавања природе позоришта. Почев од сазнања да му је намјењена смрт, Хамлет почиње да се мијења - ослобађа се познатих колебања: да ли да убије краља или не. Постаје одлучнији, достојанственији, хладнији и мисаонији. Хамлет је сада спреман да поступа савршено по савијести. Уништавати коров (Полоније, Клаудије) постаје задатак његове савијести, али без нових дилема и ломова у њему. Његова борба више није само израз личних обрачуна, оно више није питање сујете и части, него постаје чин етичког дјелања и акције која поприма хуманистички смисао. То више није борба против краља већ борба против свих сличних њему, тј. Против зла које ружи лице на тијелу друштва, цијеле људске заједнице. Да би акција добила универзални смисао, Хамлет је морао у себи да побиједи пороке, о којима је сам говорио: осветољубивост (себичну и личну), охолост, славољубље.-->