Екуменизам — разлика између измена

[[Други Ватикански Сабор]] је донео доста промена. Римокатоличка Црква се у приличној мери отворила за дијалог са некатолицима. У том смислу су интересантна два документа: Декрет о екуменизму и Декрет о Источним католичким Црквама. Декрету о екуменизму Сабор се заложио за истинити дијалог јер би «свако заташкавање тешкоћа или одступање од начела и верских истина значило не дијалошки екуменизам него лажни иринизам, компромис и неекуменизам» (I, d). Овом приликом римокатоличка црква је у више наврата дефинисала свој став према некатолицима. Као илустрацију наводимо део са самог почетка трећег поглавља који је насловљен «Однос између одељене браће и Католичке Цркве». Ту се, између осталог каже да су током векова настајале разне несуглаице те да су у разним приликама «знатне заједнице одвојене од пуног заједништва Католичке цркве, и то кадкадкаткад не без кривице људи са обе стране. А они који се сада у таквим заједницама рађају и напајају вером у Христа не могу се оптужии за грех одељености, па их Католичка Црква грли братским поштовањем и љубављу. Они наиме који у Христа верују и који су ваљано примили крштење, творе неко, иако не савршено, заједништво са Католичком Црквом». Свакако, и у овом документ је Католичка Црква задржала становиште по коме се «само у Католичкој Цркви Христовој, која је опште помагало спасења, може досегнути сва пуноћа спасоносних средстава» (исто, d). Као мото свога екуменизма Католичка Црква узима израз Св. Августина In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas ('''У битном јединство, у небитном слобода у свему љубав''').