|
==Централна власт==
Канада је федерална парламентарна монархија. На њеном челу је монарх – британска краљица, која је номинални шеф државе. У њено име послове шефа државе обавља Генерални гувернер кога краљица и-менује на предлог председника владе на период до пет година. Генера-лни гувернер представља монарха у одређеним пословима али су ти по-слови претежно протоколарни (попут примања акредитива и др.)
Права извршна власт је у рукама председника владе (у складу са британском традицијом назива се Prime Minister), који је на челу поли-тичке партије која има већину у парламенту. Формално, председника владе и његов кабинет бира и поставља Генерални гувернер, али је то уставном конвенцијом сведено на пуку форму.
Федералној егзекутиви припадају стандардна овлашћења, попут одређивања курса националне политике и законодавне иницијативе.
Федерална законодавна власт је необична. Та власт припада Пар-ламенту који је подељен на два дома – Сенат и Доњи дом (House of Co-mmons, буквално преведено Дом обичних, а код нас често неправилно превођено као Дом комуна). За разлику од САД, федералне јединице овде нису представљене као такве. Чланове Сената поставља Генера-лни гувернер, на предлог председника владе. Иако постоје уставне од-редбе које одређеним регионима гарантују одређени број сенатора, то није никава препрека председнику владе да у Сенат изабере велику ве-ћину сенатора из своје странке, што се у пракси и дешава. Треба напо-менути да је Сенат равноправан са Доњим домом у законодавном по-гледу и неопходна је његова сагласност за доношење закона.
Ову очигледну недемократичност у пракси исправљају друга ре-шења и околности. Пре свега, влада није одговорна Сенату, већ само Доњем дому. Даље, кроз историјски развој уобичајило се да Сенат не блокира пред-логе који су прошли у Доњем дому (слично пракси у Ве-ликој Британији). На крају, ту је и ограничење законодавне иницијати-ве, које налаже да се одређени, битни закони морају прво поднети До-њем дому на разматрање. Иако све ово у пракси умањује недемокра-тичност, јасно је да овде Сенат није федерални дом. Последњих година било је иницијатива да се изврши реформа Сената, макар у правцу из-борности, али то још увек није учињено.
Доњи дом је класично национално законодавно тело, чији се чла-нови бирају непосредним и тајним изборима на читавој територији Ка-наде, по већинском систему (утицај британске традиције). И овде при-мећујемо да нема било каквих примеса федерализма. Овај важнији дом, у коме заправо лежи права законодавна власт, врло је сличан законода-вним домовима унитарних држава. Оно где примећујемо федерализам је у уставној подели надлежности федералног парламента и федерал-них јединица.
Карактеристично је негативно уставно одређење надлежности пар-ламента, што значи да све области које нису изричито прописане феде-ралним јединицама, спадају у домен парламента. Ово је у великој мери ублажено у пракси, али формално би требало да указује на чврстину федерације. Тако су у искључивој надлежности парламента питања вој-ске, комуникација, монете и званичних мера, банкарства, ауторских права и друго. У неким врло битним областима овлашћења федералног и локалних парламената се преплићу, као на пример у области пореза, кривичног права и пољопривреде.
Федерално судство је неупоредиво мање развијено него у САД и чини га само Врховни суд Канаде и два нижа апелациона суда – Феде-рални и Војни апелациони суд. Пресуде Врховног суда Канаде, као по-следње обавезне су за све ниже судове, а могу бити донете поводом жа-лбе у било ком спору на територији Канаде.
==Федералне јединице==
Питање устројства и овлашћења федералних јединица је специфи-чно решено у Канади. Конституенси Канаде су десет провинција и три територије. Територије немају једнак статус са провинцијама, бирају само једног члана Доњег дома и једног Сенатора - а уз то унутрашња самоуправа је знатно ограничена. Иако је овде очигледно нарушавање принципа једнакости федералних јединица, оправдање се може наћи у томе да су ове територије изузетно ретко насељене и неупоредиво еко-номски мање значајне од осталих конституената, те би њихово изједна-чавање створило реалну неједнакост, уместо да исправи теоретску. ▼
Федералне јединице су на основу уставних аката и уставних оби-чаја и конвенција, стекле широка овлашћења. Свака федерална једини-ца, па и територије, имају сопствени систем законодавне, извршне и су-дске власти. Аналогно федерацији у свакој федералној јединици посто-ји председник владе, из већине у локалном парламенту, и краљичин представник (са титулом Lieutenant Governor у провинцијама, односно Commissioner у територијама), са сличним овлашћењима. ▼▲ Питање устројства и овлашћења федералних јединица је специфи-чно решено у Канади. Конституенси Канаде су десет провинција и три територије. Територије немају једнак статус са провинцијама, бирају само једног члана Доњег дома и једног Сенатора - а уз то унутрашња самоуправа је знатно ограничена. Иако је овде очигледно нарушавање принципа једнакости федералних јединица, оправдање се може наћи у томе да су ове територије изузетно ретко насељене и неупоредиво еко-номски мање значајне од осталих конституената, те би њихово изједна-чавање створило реалну неједнакост, уместо да исправи теоретску.
Законодавну власт чини увек једнодомни парламент, а постоји и комплетно изграђени систем судске власти, са тростепеним судовима. Провинције имају овлашћења у области образовања, здравства, саобра-ћаја, културе, локалних пореза, пољопривреде и друга. Посебно је важ-но овлашћење у области кривичног права. Постоји и генерална клаузу-ла којом се провинције овлашћују да доносе законе у свим питањима која су ''очигледно од локалног интереса''. Аутономија сеже толико да се у различитим федералним јединицама примењују различити правни системи ( у Квебеку је то европско-континентални систем под францу-ским утицајем, а у остатку Канаде систем common law ). ▼▲ Федералне јединице су на основу уставних аката и уставних оби-чаја и конвенција, стекле широка овлашћења. Свака федерална једини-ца, па и територије, имају сопствени систем законодавне, извршне и су-дске власти. Аналогно федерацији у свакој федералној јединици посто-ји председник владе, из већине у локалном парламенту, и краљичин представник (са титулом Lieutenant Governor у провинцијама, односно Commissioner у територијама), са сличним овлашћењима.
Карактеристично за Канаду је питање сецесије федералних једини-ца, конкретно питање провинције Квебек. У овој великој и богататој провинција, где је преко 80% становништва француског порекла, ве-ома су изражене сепаратистичке тежње. Покушаји реализације оса-мостаљења резултирали су са два неуспела референдума од којих је други завршен са врло ниском маргином у корист опстанка ( 50,9% према 49,1%). Питање уставности сецесије је на крају завршило пред Врховним судом Канаде, који је у изузетно исцрпној пресуди-анализи, која има и теоријски значај, изрекао став да само одлучивање о незави-сности није неуставно, али да би једнострани акт сецесије неуставан био без договора са осталим чланицама федерације. Квебек је ипак ус-пео да током година политичке борбе ѕа независност оствари додатни степен самосталности од федералне власти, што унеколико смирује тензије. Као повратна реакција сада и неке друге канадске провинције (попут Алберте) желе исти такав степен аутономије за себе, с правом сматрајући да је нарушена једнакост. ▼▲ Законодавну власт чини увек једнодомни парламент, а постоји и комплетно изграђени систем судске власти, са тростепеним судовима. Провинције имају овлашћења у области образовања, здравства, саобра-ћаја, културе, локалних пореза, пољопривреде и друга. Посебно је важ-но овлашћење у области кривичног права. Постоји и генерална клаузу-ла којом се провинције овлашћују да доносе законе у свим питањима која су ''очигледно од локалног интереса''. Аутономија сеже толико да се у различитим федералним јединицама примењују различити правни системи ( у Квебеку је то европско-континентални систем под францу-ским утицајем, а у остатку Канаде систем common law ).
Други спорови у пракси јављају се око неограничене буџетске вла-сти федерације, где федералне јединице које дају највише пореских средстава имају сталне замерке око њихове расподеле. Присутни су стога захтеви да федералне јединице имају већег утицаја у одлучивању о расподели. ▼==Питање сецесије==
▲ Карактеристично за Канаду је питање сецесије федералних једини-ца, конкретно питање провинције Квебек. У овој великој и богататој провинција, где је преко 80% становништва француског порекла, ве-ома су изражене сепаратистичке тежње. Покушаји реализације оса-мостаљења резултирали су са два неуспела референдума од којих је други завршен са врло ниском маргином у корист опстанка ( 50,9% према 49,1%). Питање уставности сецесије је на крају завршило пред Врховним судом Канаде, који је у изузетно исцрпној пресуди-анализи, која има и теоријски значај, изрекао став да само одлучивање о незави-сности није неуставно, али да би једнострани акт сецесије неуставан био без договора са осталим чланицама федерације. Квебек је ипак ус-пео да током година политичке борбе ѕа независност оствари додатни степен самосталности од федералне власти, што унеколико смирује тензије. Као повратна реакција сада и неке друге канадске провинције (попут Алберте) желе исти такав степен аутономије за себе, с правом сматрајући да је нарушена једнакост.
==Пракса==
▲ Други спорови у пракси јављају се око неограничене буџетске вла-сти федерације, где федералне јединице које дају највише пореских средстава имају сталне замерке око њихове расподеле. Присутни су стога захтеви да федералне јединице имају већег утицаја у одлучивању о расподели.
|
