Феникс — разлика између измена

Птица феникс доспела је у грчке и римске митове из Египта. Тамо се звала „боину“ (чапља), а како је боравила уз мочваре, стари Египћани су сматрали да је рођена из воде, на коју су гледали као на прапочетни елемент, и то сама од себе, слично као што се само од себе, према њиховим схватањима, родило и сунце. Повезивањем тих елемената настало је веровање да је та птица једно од отелотворења сунца које након владања светом умире и увек се изнова рађа, појављујући се у бљештавој светлости зоре. У сложеним египатским схватањима власт сунца (а тако и краља, чак и умрлог) обнављала се у тридесетогодишњим циклусима, који су симболизовали људски век. Из боинуа развио се феникс [[Античка Грчка|Грка]] и [[Римљани|Римљана]]. Сматрали су га птицом која је имала чудесну моћ да се сваких пет стотина година у свом гнезду спали, а из пепела устаје подмлађена за нови живот. Тако је постала симбол ускрснућа, које су примили и [[Хришћанство|Хришћани]].

 

 

Најинтересантнија чињеница везана за ову птицу је да се она сматра бесмртном и да се поново рађа из пепела сваке тристоте или петстоте године. Када се ближи крај њеном животном циклусу, феникс скупља ароматичне траве, дрво и зачине из целога света од којих ће начинити за себе ломачу или гнездо. Седећи на гнезду, он би запалио ватру машући крилима или уз помоћ сунчевих зрака. Када његово старо тело сагори, феникс се поново рађа из црва, своје коштане сржи или из јајета које би остало у пепелу, па би затим поново кренуо на свој животни пут од следећих петстотина година. Према неким легендама, поновно рођени феникс би понео своје старе кости у Хелиополис, град сунца у Египту, где би ове биле сахрањене праћене специјалним погребним ритуалима.