Отроци — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 3:
Ријеч отрок је у нашој историографији изазивала велике расправе. Многи велики историчари су се спорили око значења ријечи отрок и њене улоге у средњовјековној Српској држави. Једни су тврдили да су отроци робови док су други то оповргавали, и једни и други су имали аргументе за своје тврдње.
Душанов Законик је током XIX и XX вијека доживио више превода (њемачки, енглески, француски, пољски, руски и др), али је тек у новије вријеме преведен на савремени српски језик. Никола Радојчић се прихватио тог незахвалног посла. Нашао је мјеру за стари стил и језик,
Ропство није било непознато у средњем вијеку. Зна се за робове у приморским крајевима и градовима. Међутим отроци су се разликовали од њих. Ни једни ни други нису имали личне слободу, али отроци су се у обавезама изједначавали са меропсима. О томе свједочи 67. Члан Душановог Законика. Према томе долазимо до закључка да су отроци морали посједовати некакву приватну својину. Такође господари су имали веће приходе и зараду од рада слободног насељеника него од рада непродуктивног роба. Ово такође иде у прилог тези да отроци нису робови . Отроци су понекад добијали и веома повјерљиве дужности и били од повјерења својих господара. Међу таквим случајевима су и отроци Никола Владовић и Радослав Ђурашиновић који су на повјерење свог господара Оливера Големовића учествовали у важним разграничењима на манастирским имањима. Постоји још један отрок, грк Никита Педијасим ,коме је његов господар Јован Угљеша повјеравао важне послове и много вјеровао. Шта више он је био и један од дворјана на његовом двору.
Према томе израз отрок је временом попримила различита значења. У нашим средњевјековним документима најчешће се подразумијевају насељеници без личних права али често и људи којима њихови господари повјеравају важне дужности. Стога као такву ријеч отрок уопште није требало преводити.
|