Ботуње — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Исправке размака |
м Разне исправке |
||
Ред 1:
'''Ботуње''' је село на десној обали [[Лепеница|Лепенице]] 10 -{km}- од [[Крагујевац|Крагујевца]] ка [[Баточина|Баточини]], припада граду Крагујевцу. Простире се на 1.314 -{ha}- и има 649 становника (1910. године је имало 1241 становника). Подељено је на пет крајева: Шарски Крај, Орнице, Церјак, Селиште и Поток. У сваком сеоском крају изузев Селишта налазе се груписане најјаче и највеће фамилије. То су у Церјаку: Дамљановићи, Живановићи,Скорупаћи,Пљачковићи,Лазићи и Цветковићи. У Потоку су Скорупаћи,Петрићевићи, и Симићи. У Шарском крају: Шарчевићи и Вељковићи и у Орницама Вукајловићи,Вељковићи,Јеремићи,Крунићи и Живковићи.
Мештани Ботуња не знају постанак имена свог села. Оно тако увек називало, па и онада када је било расељено у атару села које се зове Селиште. По својој прилици да су назив села под именом донели његови први оснивачи. О томе је некад давно говорио мештанин Ботуња стари Милан Шарчевић, дајући податке писцу књиге Т.Радивојевићу, Насеље и порекло становништва 1903. године. Он наводи податак да су Ботуње основали још око 1700. године две фамилије или рода и то: Шашковићи и Миловановићи. Од ових Миловановића је и [[Младен Миловановић]], познат у време Првог српског устанка као један од присталица [[Карађорђе Петровић|Карађорђа]].За Шашковиће се каже да су се доселили из Жупе испод Копаоника, где постоји село [[Ботуња]] па да су отуда донели име села, и дали га новом насељу.
Међутим у Свето-стефанској повељи из 14 века у Зети се помиње село под називом Ботуње, што сведочи о великој старости наведеног имена села. Ботуње је уписано у:Уписник,Назначеније,Пописник,Вукову даницу и Пирхово путовање. Свуда је правилно записано. Уведено је и у Лапиеву карту 1822 год. Фридову 1829 год. Руску 1831 год. Бугарску 1845 год. и Миленковићеву 1850. године.
Све до краја 18 века Ботуње је било на месту данашњег Селишта. Ту се населили наведени родови у време Кочине Крајине. Тад је због чуме или куге, село премештено у данашњи Шарски крај, одакле је постепено заузело место на којим се данас налази. У то време због куге извршено је премештање и села Дреновца,Поскурица,Лужница и Чумића, по чему то село носи име, по чуми или болести куга која је тада харала овим крајевима.
Трагови старих насеља у Ботуњу су. Црквина, близу Селишта и Гробљишта уз само Селиште где су се сахрањивали први становници Ботуња. У Старине из средњег века села Ботуња убрајају се: Црквина на брду Каповцу, за коју се претпоставља да је остатак некадашње цркве Ботуњице, затим Сватовско гробље, за које се прича и верује да су се ту срели и побили двоји сватови, који су сви до једног овде изгинули и ту покопани. Назив Старо село је средњовековног порекла и недвосмислено говори о постојању села Ботуња у средњем веку , а и атар села Стари Виногради припада том времену.
На месту Стражи у Ботуњу, било је у турско време место где су Турци стражарили и надгледали пролазак путника и каравана, трговаца и свих оних који су се овим правцем према и од Крагујевца кретали.
Село Ботуње има два гробља и то једно у Крушарима у Церјаку а друго на Чукари. Некада је у сеоској порти било четири трпезе. Литија се носи на [[Ђурђевдан]] и задњих година се све више окупља младе људе који се окрећу традицији и обнављају наше старе и лепе православне обичаје који су били утихнули. Крстоноше полазе од дома културе код записа па иде у Јаковљевиће, затим код записа у Орницама код Вукајловића и силази се у поље према Милатовцу ,код записа који је скоро освештан ,а где је испод њега трагично настрадао 1985. године, тада са само 20 година,Небојша Бркић од удара грома и затим се поворка враћа према запису у Церјаку код Павловића куће, па према цркви свете Петке. Заветина су [[Младенци]].
Ботуње се помиње у писму Милутина Ђорђевића упућено кнезу [[Милош Обреновић|Милошу Обреновићу]] 26 марта 1825. године. из Брзана а у вези доласка ботуњских кметова, у вези жалбе истих поводом појаве лопова на царском путу који је како стоји у писму пролазило кроз Ботуње.
Исте године 16 маја Ботуње помиње и Георгије Парезан, у писму упућеном кнезу Милошу Обреновићу, исти га моли да једног члана рода Шарчевића,Јована Шарчевића ослободи пореза.
Ботуње је у предпрошлом веку припадало кнежини Лепеници, нахије Крагујевачке.
По попису из 1818. године имало је 32 куће, а 1826. године 35 кућа и било је једно од већих и богатијих села нахије Крагујевачке.
Суседна села су Корман, Доње Комарице, Прњавор, Никшић, Милатовац и Цветојевац.
| |||