Вишестраначки систем — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот Брише: el:Πολυκομματικό σύστημα |
м Grammar: 1; |
||
Ред 3:
Овај систем охрабрује формирање више различитих, званично признатих група, које се генерално зову политичке партије. Разликује се од [[беспартијски систем|беспартијских система]] у којем није дозвољено деловање ниједне политичке странке или [[једнопартијски систем|једнопартијских]], где је дозвољено деловање само једне. Свака странка се бори за гласове [[бирачко право|бирача]]. Вишепартијски систем је од суштинског значаја за [[представничка демократија|представничку демократију]], јер спречава руководство једне странке да манетне своју политику, без изазова. Такође се сматра и једним од кључних састојака [[либерална демократија|либералне демократије]], односно у мањој или већој мери га примењује већина [[држава]] у савременом свету. При томе треба узети у обзир да само легално постојање више странака не мора са собом да повлачи постојање вишестраначког система. Државе уставима или на други начин могу успоставити институционалну [[хегемонија|хегемонију]] једна владајуће, на рачун других странака. Такве примере представњају [[Источна Немачка]] и [[Пољска]] за време [[комунизам|комунизма]]. Сличан пример се може наћи и у ванинституционалним механизмима. Такав пример је [[Мексико]] у доба владавине [[Институционална револуционарна партија|Институционалне револуционарне партије]] (-{PRI}-). У оба случаја реч је о ''-{de facto}-'' једнпопартијским системима.
Ако се влада бира на [[избори]]ма за [[Скупштина|скупштину]] партије могу да деле власт у складу са [[Пропорционални изборни систем|пропорционалној заступљености]] или према [[систем релативне већине|систему релативне већине]]. У пропорционалном систему свака странка добија број места пропорционално броју добијених гласова. У систему релативне већине бирачко тело је подељено на велики број области, од којих свако бира једну особу да попуни једно место путем [[већински изборни систем|већинског изборног система]]. Овај систем не доприноси ширењу партија и тежи ка [[двопартијски систем|двопартијском систему]], у којем само две странке имају реалне шансе да се њихови чланови изаберу у скупштину. Ова тежња је позната као [[Дивержеов закон]]. Код пропорционалног изборног система нема ове
[[Индија]], [[Индонезија]], [[Немачка]], [[Француска]], [[Кина]], [[Данска]], [[Нови Зеланд]], [[Република Ирска|Ирска]] и [[Израел]] су примери држава које су успешно примењивали вишепартијски систем у [[демократија|демократији]] (мада у већини случајева постоје две партије које су веће у односу на остале). У овим земљама, обично ниједна странка нема парламентарну већину сама по себи. Уместо тога, већина партија формира [[коалиција|коалицију]] да би могле да дођу на власт.
| |||