Памћење — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 17:
За разлику од активности попут говора, моторике или слуха, не постоји посебан центар за памћење у [[Мозак|мозгу]].<ref name="Gray's Anatomy40th">{{Gray's Anatomy40th}}</ref> Памћење је резултат заједничког деловања више можданих регија.
Овде се поставља питање шта би био основни механизам памћења на нивоу [[неурон]]а. Сећања су похрањена у спојевима нервних ћелија, такозваним [[синапса]]ма. Међу 100 милијарди ћелија људског мозга постоји око 100 до 500 милијарди синапси. Многе од њих нису статичне, већ могу да се појављују и нестају, и да мењају ефикасност комуникације између суседних неурона. Ова особина се назива синаптичка пластичност. [[Доналд Хеб]] је био први научник који је тврдио да синапсе могу да мењају јачину везе међу неуронима. Ову теорију је експериментално потврдио [[Ерик Кандел]]<ref>{{cite journal |url=http://www.ncbi.nlm.nih.gov:80/entrez/query.fcgi?cmd=Retrieve&db=pubmed&dopt=Abstract&list_uids=12526779 |title=Activity-dependent presynaptic facilitation and hebbian LTP are both required and interact during classical conditioning |journal=Aplysia] Neuron |year=2003 |volume=37 |issue=1 |pages=135-47}}</ref><ref>{{cite pmid|15967982}}</ref><ref>{{cite pmid|9114065}}</ref><ref>{{cite pmid|7568030}}</ref>, за шта је награђен [[Нобелова награда за медицину|Нобеловом наградом за медицину]] [[2000]].
Постоји више форми синаптичког пластицитета. Оне се разликују по правцу (јачање или слабљење дуж правца), трајању (краткорочни или дугорочни пластицитет), типу синапси (хомо или хетеро-синапсе) и по молекуларним механизмима деловања.
| |||