|
'''Италијанска Комунистичка партија''' ([[италијански језик|итал.]] ''Partito Comunista italiano,PCI'') je била једна од вечихвећих странака у [[Италија|Италији]] и најјача [[Комунизам|комунистичка]][[ партија]] на[[Запад| Западу]].
===Историја===
РођенаОснована је 21 јануара [[1921]],као поделаиздвајањем одиз '''Италијанске Социјалистичке партије''' ([[италијански језик|итал.]] ''Partito Socialista italiano,PSI''),јер узбог идеолошкомидеолошког сукобусукоба са њеним поглаваримавођама.
Одмах након расцепа главне комунистичке вође:[[Антонио Грамши]] (први секретар), Амадео Бордига, Палмиро Тољати и други улазе у склопсастав Комунистичке ИнтернацијоналеИнтернационале.
Међутим [[Фашизам|фасишистички режим]] 5 новембра[[ 1926]] проглашава PCI за незаконитогнезакониту и извршава крваву репресију.
Већина дирекције бежи у иностранство,углавном у [[СССР]] и [[ Француска|Француску]] где је[[ 1926]] у Лиону одржан III Конгрес.
Након слома фашизма (8-9 [[1943]]),главни поглавариглавне вође се враћају у Италију и отпочињу заједно са другим антифашистичким организацијама борбу против[[Немци| Немаца]] и против италијанских фашиста.
По завршетку рата, комунисти, учествују у провизорној влади под вођством генерала Бадоља.
Међутим када је председник владе постајепостао лидер''' Хришћанске Демократије''', Алчиде Де Гаспери, комунисти бехусу избачени из ње, под притиском САД.
Од тада PCI остаје нау опозицији утоком читавомчитавог послератномпослератног периодупериода.
У децембру 1947 комунисти склапају коалициони пакт са[[Социјализам| социјалистима]], стварајући тзв.
'''''Народно-Демократски Фронт''''', који је међутим поражен на изборима 1948 саод стране хришћанско-либералне коалиције сакупљенеокупљене баш око Де Гасперијеве '' Хришћанске Демократије''.
НДФ је након пораза распуштен, док је коалиција комуниста и социјалиста трајала до Мађарске Револуције[[ 1956]], кад је се Социјалистичка партија дистанцирала од империјалистичке политике [[СССР]] и тиме напустила и коалицију с комунистима, који су остали одани Совјетима.
Након расцепа коалиције социјалисти улазе у савез са Хришћанском Демократијом,стварајући тзв.'Центро-левићарску' владу.
Почетком '70-их година долазак нау секретаријат Енрика Берлингвера, доводи радикалнедо радикалних променепромена:
*Прекидање зависности од СССР и стварање еуроевро-комунистичке струје, са другим западноевропским комунистичким партијама
*'Историјски Компромис', то јесте доступностспремност саод стране комуниста на парламентарну партнерностсарадњу са демохришћанима и социјалистима.
Међутим након малонеког времена колаборације ипаксарадње комунистима ипак није дозвољено учестањеучешће у владувлади, а затварајућа политика социјалистичког вође Бетина Краксија почетком '80-их је дефинитивно пласирала комунисте нау опозицијиопозицију.
Средином '80-их смрт Берлингвера и опште слабљење партијске структуре је назначило спори улазак у кризу.
Осим тога 1989 пад Берлинског зида и слом комунизма на [[Исток|Истоку]], је 'омогућило'довео до распуштања PCI, 3 фебруара 1991 распуштање PCI.
Већина је прешла у нову политичку партију социјалистичке инспирацијеоријентације, то јест '''''ДемократскаДемократску ПартијаПартију Левице''''', док је мањина која се противила распуштању PCI, створила '''''Партију Комунистичке Реоснове'''''.
| 