После завршених [[универзитет]]ских студија неколико година ([[1881]]-[[1885]]) радио је у [[Француска школа у Риму|Француској школи]] у [[Рим]]у. Потом је изабран за професора историје у [[Нанси]]ју, а [[1899]]. на [[Сорбона|Сорбони]] у Паризу где је поред предавања из опште историје држао и посебан курс из [[историја Византије|историје Византије]]. Пробуђено занимање за повест ромејске државе условило је да се [[1907]]. на Сорбони оснује специјална катедра за византијску историју. Дил је на овој катедри више од тридесет година држао наставу и остао је упамћен као извандреданизванредан и изузетно духовит предавач. За своје несвакидашње научне заслуге стекао је велико признање не само у [[Француска|Француској]] него далеко ван њених граница. Изабран ј за дописног члана многих академија и за почасног доктора већег броја универзитета., између осталих и [[Београдски универзитет|Београдског]]. Дописни члан [[Српска краљевска академија|Српске краљевске академије]] постао је [[1936]]. године.
== Научни рад ==
Ред 34:
== Значај ==
У европској историографији Дил је одиграо једну од пресудних улога у коначном разбијању ниподаштавајућег става не само према византијској него и према свеукупној [[средњи век|средњевековнојсредњовековној историји]] као периоду мрачњаштва и непрекидног опадања. Овај став, који су инаугурисали француски просветитељи а практично га уобличио [[Едвард Гибон]], водећи историчар XVIII столећа, за дуго времена је прекинуо развој византијских студија. Дил је започео свој рад када је модерна византологија, још увек у сенци наталожених предрасуда, тек почела да се креће стазом успона. Стога је он морао не само да осветљава једну готово непознату грану историјске науке, него да и код ширих кругова побуђује занимање за њене проблеме. Подједнако је успео и у једном и у другом послу. У модерној византологији Дил заузима једно од најугледнијих места како због високог квалитета својих студија тако и због великог утицаја на доцнија покољења истраживача широм [[Европа|Европе]].
