Фотије I — разлика између измена

Али умјесто Николе, Св. Фотије је пао промјеном режима у Византији. Михаилов сувладар Василије је смакао и Михаила ([[867]]), као раније Варду. Василију је Св. Фотије био сумњив, као рођак и присталица старе династије, а био му је потребан и мир са Папом, како би он својим благословом посветио крваву промјену на византијском пријестолу. Св. Фотије је одмах збачен а враћен је Игнатије. Василије је вратио и посланике, упућене Лудвику, одузео од њих препис саборског записника и покупио и остале преписе. Затим је сазвао у Цариграду нов црквени сабор, који [[католичка црква]], од средине тринаестог века, броји као осми васељенски ([[869]]—[[870]]). Саборски су оци, под предсједништвом папиних легата, осудили и проклели Св. Фотија, а потврдили су као правог цариградског патријарха Игнатија. Уједно су анатемисали пређашњи сабор заједно с његовим одлукама, и спалили записнике тог сабора. Али је папинство у питању Бугарске претрпјело пораз. Бугарски [[кан Борис]], у хришћанству назван [[Цар Михаило|Михаило]], био се наљутио на Николу, и послао је своје делегате у Цариград, баш за вријеме засиједања сабора. Пуномоћници триију грчких патријархата, као судије између Игнатија и легата новог папе [[Хадријан II|Хадријана II]].. саслушали су бугарске посланике, и изрекли су пресуду да Бугарска припада цариградској, а не римској [[дијецеза|дијецези]] (870). Игнатије је затим послао Борису, као првог бугарског архиепископа, Византијца Јосифа. Међутим наскоро је и [[Василије I]] повео према папи некадашњу чисто грчку политику Св. Фотија и Михаила III. Он је обновио византијску флоту и војску, и снажно је одбијао мухамеданске [[Арапи|Арапе]], па је том ратном славом утврдио и себе и своју династију на византијском пријестолу. Папинство пак, све је чешће страдало од афричко- сицилијанских арапских гусара, и затражило је византијску помоћ. Василије је искористио те папинске неприлике, довео је Св. Фотија из изгнанства и по смрти Игнатијевој ([[877]]) вратио га на место Васељенског Патријарха. [[Папа Јован VIII]], не желећи вријеђати Византију чију је помоћ требао, признао је Св. Фотија. Василије је сазвао тражени сабор у Цариграду, на који су дошла и три папина легата. На том сабору ([[879]] до [[880]]), који католичка црква одбацује од средине дванаестог века, а православна често рачуна као осми васељенски, папини су делегати једнодушно с пуномоћницима грчких патријархата, поништили све дотадашње саборе против Св. Фотија, и прогласили тај сабор за осми општи. Јованови легати осудили су, с осталим саборским очима, filioque и папино старјешинство над осталим патријархатима, примивши никејско исповедање вере. Папини легати остали су равнодушни и када је Фотије одбио да тражи од сабора опроштај за незаконитост свог првог патријарховања и када ни цар, ни сабор, ни Фотије нису хтјели дати папи Бугарску. Код католика је касније забиљежено, да је папа Јован свечано проклео Фотија, али је вјеројатније, да су тек насљедници Јованови обновили против Фотија [[анатема|анатему]] Николе I. и [[Хадријан II|Хадријана II]]. Друго патријарховање Св. Фотија продужило се до смрти цара Василија I. ([[88]]6), а тада је Василијев син, [[цар Лав VI. Мудри]], коначно оборио Св. Фотија. Он се онда повукао у манастир, и ту је и умро, у дубокој старости ([[897]]). Грчка црква је Фотија све више поштовала, па га је прогласила и за свеца и црквеног оца.

 

 

После Грка и Латина пошли су у вјерску свађу СВ. Фотија и папе и други хришћански народи, па и [[Словени]]. Словенску већину успела је Византија да привуче у [[православљу]] Св. Фотија, мањину пак одвојио је латински Рим у Николин [[римокатолицизам]].