Народно позориште у Београду — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 8:
=== Оснивање ===
[[Слика:Theatre in Belgrade 1895.jpg|мини|300п|Позориште у 1895. првобитан изглед до 1914.]]
Све од [[1842]]. године, постојала је жеља и напори да се у [[Београд|Београду]] оснује стално професионално [[позориште]]. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно позориште у Београду је ипак основано [[1868]]. године. Оно је најпре било смештено на привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју [[51]], у гостионици "Код енглеске краљице". За адаптацију овог простора био је ангажован архитекта [[Александар Бугарски]]. На овој локацији, [[22. новембар|22. новембра]] [[1868]]. године (по новом календару), Народно позориште је имало своју прву [[представа|представу]] - изведена је представа "Ђурађ Бранковић" Кароља Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој локацији задржало годину дана. Представе су игране и у магацину Царинарнице (Театара на Ђумруку), у салама хотела (Театар "Код јелена"), у Кнежевој пивари, у кафани "Код круне".
[[Слика:NPUB.JPG|мини|300п|десно|Народно позориште сада]]
=== Зграда ===
Ред 33:
[[1986]]. године кренуло се у још једну, темељну и детаљну, реконструкцију зграде. За реконструкцију старог дела зграде и изградњу нове зграде ангажовани су архитекте Љубомир Здравковић и Слободан Дрињаковић. На ову реконструкцију је утрошено 4,5 милона долара, а зграда је добила изглед из [[1922]]. Тај изглед је зграда задржала до данас.
Реновирана зграда Народног позоришта свечано је отворена [[15. октобар|15. октобра]] [[1989]]. године.
== Драма ==
Историју [[Драма|Драме]] Народног позоришта у Београду делимо на четири фазе: од [[1868]]. до [[1914]]., од [[1918]]. до [[1941]]., од [[1945]]. до [[1991]]., и од [[1991]]. до данашњих дана.
Карактеристично за прве [[десетлеће|деценије]] постојања Народног позоришта је да су представе имале углавном само [[премијера|премијеру]] и две/три [[реприза|репризе]], док су само ретки, изузетно популарни комади, имали и десетак извођења. [[Режија]], у данашњем смислу те речи, практички није ни постојала. Ситуација се поправила тек пред сам [[Први светски рат]] када долази [[Александар Иванович Андрејев]], школовани [[редитељ]], који режију, а и квалитету представа уопште, поставља на један виши ниво.
Почетке домаћег стваралаштва у Народном позоришту обележиле су углавном [[трагедија|трагедије]] и драмски прикази инспирисани [[средњи век|средњевековном]] и новијом [[историја|историјом]] као што су, на пример, [[Смрт Уроша V|„Смрт Уроша V“]] [[Стефан Стефановић|Стефана Стефановића]], [[Милош Обилић (Бој на Косову)|„Милош Обилић (Бој на Косову)“]] [[Јован Суботић|Јована Суботића]], [[Хајдук Вељко (дело)|„Хајдук Вељко“]] [[Јован Драгашевић|Јована Драгашевића]]. Изводили су се и тзв. комади с певањем попут драматизација прозе [[Стеван Сремац|Стевана Сремца]] [[Зона Замфирова|„Зоне Замфирове“]] и [[Ивккова слава|„Ивкове славе“]], а најпопуларнији и најгледанији од свих, „Коштана“ Борисава Станковића, први је пут приказана 1901. године те је до данашњих дана остала култна представа.
Од истакнутих домаћих аутора нарочито се истичу млади Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић, тада већ препознати домаћи класици, али и уметници као што су Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо, Миливој Предић, Лаза Костић, Милован Ђ. Глишић и други.
Од светских остварења која су обележила прву фазу постојања Народног позоришта истичу се дела Софокла, Шекспира, Островског, Калдерона, Молијера, Расина, Голдонија, Шилера и многих других.
Након Прбог светског рата и даље се игра класични репертоар. Од светских писаца изводе се Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсводри и руги, док домаћи репертоар чине Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, који стичу изразиту популарност, Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Тодор Манојловић и други.
У то време међу публиком је веома популаран и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски „лаки комади“.
Када је реч о режији, доминирају школовани домаћи и руски редитељи и глумци-редитељи.
У периоду од 1945. до почетка педесетих година 20. века изводе се представе са јасном политичком поруком, а превладава тзв. „социјалистички реализам“. Од почетка педесетих година тај политички утицај се губи те долази до својеврсне либерализације што доводи до тога да главну реч у раду Позоришта поново имају уметници и уметност.
Седамдесете и осамдесете године обележиле су представе по делима Борислава Михајловића Михиза, Александра Поповића, Мирослава Крлеже, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића и других. Изводи се и савремена светска драматургија, а носиоци савремене домаће драматургије су Синиша Ковачевић, Вида Огњеновић, Јелена Кајго, Милош Николић, Стеван Пешић и други.
== Управници ==
| |||