|
==Види још==
* [[Чунгуљски скок]]
* ВОДОПАДИ СТАРЕ ПЛАНИНЕ
* [[Куртулски скок]]
* [[Јеловарник]]
Приредио Владимир Манић
Све до половине деведесетих година XX века шира јавност није знала за серију водопада на Старој планини у сливу Топлодолске реке.Године 1991.Владимир Манић,учитељ из Ниша а пореклом са Старе планине започиње своје истраживачко-авантуристичке и снимателјске походе на те просторе.За десетак година рада на терену обишао је скоро целу Стару планину у Србији и снимио све најзначајније природне локалитете,реткости и занимљивости.Снимио је и стара насеља и горштаке из тих крајева,њихов живот и обичаје,њихову богату културу и традицију.Тако је настао Манићев документарни научно популарни филм "Висок"који управо говори о природи и људима Старе планине.Са филмом "Висок" овај аутор осваја награду "Прохорски анђео" на Међународном фестивалу етнолошког филма у Београду 2001.године.Две године касније Министарство просвете Републике Србије одобрило је поменути филм за употребу у настави,као наставно средство.Научно-популарни филм "Висок" данас се користи у многим школама широм Србије.Године 1995.снимајући материјале за филм "Висок" у сливу Топлодолске реке(Општина Пирот)Манић проналази серију великих водопада чија се висина кретала од 15 до 45 метара.
Што је најзанимљивије,осим мештана шира јавност за те водопаде није знала.То се објашњава чињеницом да се ради о крајње дивљим теренима,неприступачним и доста удаљеним од насеља.Већина тих водопада налази се у пограничној области. 11.јуна 1995.године Владимир Манић је допутовао у село Топли до на Старој планини, које је удаљено од Пирота око 30 километара.
Из приче мештана сазнао је да постоје велики водопади у сливу Топлодолске реке, који могу да буду итекако занимљив материјал за филм који Манић снима о Старој планини.Причу је слушао од старих мештана који су доста добро познавали планину али нико није могао да обећа да сниматеља води по тим крајње опасним и дивљим просторима.Ипак јавио се један двадесетпетогодишњи младић Зоран Митић, који је некако прихватио да Манићу буде водич до неких од водопада.Иако је био млад, Митић је прилично добро познавао терен јер је са оцем дуги низ година чувао стоку за село.Преко лета стока је напасана по високим врховима планине,па је Митић имао доста времена да терен упозна спавајући по катунима.После припрема за боравак у планини у рано јутро 12.јуна мала експедиција кренула је на пут у походе водопадима.Идући уз Топлодолску реку после више сати пешачења они стижу до развођа које су чиниле Студеничка и Јаворска река.Крећу уз Студеничку реку да би у изворишном њеном делу покушали да нађу један од водопада.После једног сата пешачења уз реку,пробијајући се кроз густу шуму излазе на један превој одакле се видело извориште Студеничке реке.Тек тада увиђају да даље не могу да иду јер се радило о непроходном и изузетно опасном кршевитом терену.Зато одустају и договарају се да иду на северозапад ка Јаворској реци, јер би тамо по причи Зорана Митића требао да буде други водопад.Требало је прећи километарске травнате просторе а усто погодити правац ка новом водопаду.После више сати пешачења по терену који је био без путева и стаза, стално се спуштајући низ многобројне стрме долине и пењући се низ зарасле стрме стране Манић и Митић стижу у предео који зову "Браткова страна".Данас је то заштићени резерват букве.Букова стабла била су понегде и више од два метра у пречнику.Испод Браткове стране је Крмољски до.Стрмо и дубоко дно овог дола имало је понегде и кањонски изглед.Било је обложено као и све долине у вишим деловима са стенама од црвеног пешчара.Спуштајући се низ овај до све више се чуо неки хук.Убрзо они наилазе на водопад.Поток који се сливао низ поменути до обрушавао се са једне велике стене а доле правио повећи вир. Висина водопада била је преко тридесет метара,али ова мала експедиција није имала чиме да га измери.Владимир Манић тада прави и прве снимке.Занимљиво је да је тај водопад који мештани зову "Куртулски скок" први пут виђен оком камере.То откриће није безначајно ако у обзир узмемо чињеницу да водопада преко 30 метара у Србији није велики број.
Наредне, 1996.године у мају месецу, Владимир Манић по наговору капетана Зорана Стојановића поново долази у село Топли до. У селу је била караула тадашње војске Југославије а војска је стално патролирала до границе.Капетан Стојановић је сазнао од мештана да постоји још један водопад који може бити и већи од Куртулског.Он се налазио негде у сливу Јаворске реке на једном њеном краку испод врха Чунгуљ.Војска проналази водича за тај терен.То је био мештанин из села Топлица Ђорђевић.Један део терена тј.шумски пут савладали су уз помоћ војника возилом , а онда су кренули пешице уз Јаворску реку.Како су ишли узводно терен је био све неприступачнији а шума све гушћа.После више сати пешачења дошли су до једног рукавца.Одатле су кренули десно пробијајући се кроз густо растиње и верајући се стално уз стене.Радило се о заиста дивљим и крајње неприступачним теренима који су могли да крију и бројне опасности:дивље звери,змије али и опасност од повреда.Амбијент је личио на предео који је човек изгледа давно заборавио или да уопште на то тле није крочио.После изузетно великих напора Манић и Ђорђевић успевају да изађу из долине и ходају њеним ободом.Прича се убрзо понавља као код Куртулског водопада.Најпре пригушени шум који је, како су ишли навише постајао све јачи.Најпре су почела да се постепено откривају широка пространства и травнати терени Чунгуљског врха.Лево се исто ширио и високо ка небу уздизао Миџор(2169m),naјвиши врх Старе планине у Србији.Одозго,са највиших тачака Чунгуљског врха силазио је у виду бразде поток који је у нижим деловима утапао у дубоку шумовиту и стрму долину.Иако се одавно испод нас већ чуо шум потока, он је како смо ишли узбрдо, био све већи.Најзад испред нас открио се инпресиван призор.Са оштро засечене стене обрушавао се поток и пропадао уз велики хук доле у дно.Дно је међутим било обрасло шипражјем па одмах није могла да се види његова дубина.Тек када смо стали насаму ивицу стене одакле се та вода обрушавала схватили смо да је ова стрма долина доста дубока.По првим проценама видело се да је овај водопад већи од Куртулског.Није могао да буде мањи од 40m.Манић снима и тај водопад и даје му име "Чунгуљски водопад" по врху на коме се он налази.Мештани тај водопад зову "Јеленски скок".Оба водопада се 2001.године појављују у Манићевом филму "Висок".То је уједно и први објавњени "докуменат" о Куртулском и Чунгуљском водопаду и великим водопадима са Старе планине.
У мају 2002. Владимир Манић са својим сарадницима поново обилази водопаде.У "експедицији" су били Бранислав Анђелковић (алпиниста из Ниша) и Саша Денчић(фотограф из Ниша), Горан Манчић(планинарско друштво "Видлич" из Пирота),и екипа Пиротске телевизије коју је предводио Димитрије Видановић.Владимир Манић успешно је довео екипу до оба водопада.Екипа је имала задатак да измери водопаде и уједно сними само мерење за потребе Пиротске телевизије.Чунгуљски водопад налази се на 1400 m/н.в. а његова висина је 45m.Мерење је алпинистичким конопцем извршио Бранислав Анђелковић.Куртулски водопад налази се на 1300m/н.в а висок је 35m.Напомињем да су ово незванични резултати.Међутим ово је до сада и једини покушај да се било како ти водопади измере.
Истог дана у поподневним часовима екипа се при повратку раздваја испред села Топли до.Владимир Манић,Бранислав Анђелковић и Саша Денчић скрећу возилом и хватају шумски пут који преко врхова и превоја "Белеђе" води за село Дојкинци.После неког времена праве одмор код Пиљске стене.Пажњу им је опет привукао неки шум.Спустивши се педесетак метара испод пута низ шуму испред њих се указао огроман амбис дубок више стотина метара.На супротној страни амбиса бљеснула је вода која се са огромне висине обрушавала према у дубоко дно.За Манића и његове сараднике био је то импресиван призор.Нико није одмах могао да поверује својим очима.У брзо им постаје јасно да на Старој планини има још неоткривених великих водопада.Назвали су га "Пиљски водопад". Опет је Владимир Манић то забележио камером а Саша Денчић фотоапаратом.
2004.године Владимир Манић у друштву са алпинистом Слободаном Гејом, Властом Станојевићем председником "Сафари" клуба из Ниша и екипом РТС-а поново посећује водопад.Слободан Гејо мери водопад а екипа РТС-а снима емисију.Утврђено је мерењем алпинистичким конопцем да водопад има 65m.Налази се на надморској висини од 1100 m.Многи сматрају да је Пиљски водопад међу највећима у Србији.
Тако је захваљујући ентузијазму и упорношћу Владимира Манића и његових сарадника који већ читаве две деценије са камером и фотоапаратом крстари планином и бележи њен животни дах откривени истински драгуљи природе,
==Референце==
| 