Никољско јеванђеље — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: '''Никољско јеванђеље''' је рукописна књига писана на пергаменту, крајем 14. или почетком 15. века ... |
Нема описа измене |
||
Ред 5:
Никољско јеванђеље, некада је било у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Ирској. Од времена свог настанка, па до данашњег дана, овај изузетно драгоцен споменик српске културне баштине, превалио је дуг и мистериозан пут. Након што га је 1820. године Вук Караџић „пронашао“ у манастиру Никоље, а Алекса Вукомановић однео из истог 1854., Јеванђеље је од 1864. године свој живот наставило у Народној библиотеци Србије, добивши свој број у каталогу библиотеке и место на њеним полицама. Све до 1914. године Јеванђеље је чувано у [[Народна библиотека Србије|Народној библиотеци Србије]], да би му се у Првом светском рату изгубио сваки траг. За време евакуације током [[Први светски рат|Првог светског рата]], из збирке раритета Народне библиотеке, јула 1914. године, издвојено је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и штампаних књига, међу којима и Никољско јеванђеље, и смештено у дрвене сандуке који су се потом нашли на путу ка [[Косовска Митровица|Косовској Митровици]]. На том путу, на нишкој железничкој станици, сандуцима се губи сваки траг. Прилике у Србији од тог периода биле су и више него неповољне, уследио је Други светски рат током кога је у неповрат отишло непроцењиво културно благо српског народа.
Тек након рата, 1964. године, дошло се до сазнања да се део изгубљеног српског културног блага, између осталог и Никољско јеванђеље, чува у библиотеци приватног колекционара сер Честера Битија у Даблину. Тражећи мишљење о неким словенским рукописима који су се налазили у овој чувеној библиотеци, лондонски слависта Џон Барникот обратио се археографу Владимиру Мошину, шефу Археографског одељења Народне библиотеке Србије, за помоћ. Након што је прегледао снимке текстова које му је Барникот послао, Мошин закључује да су у питању давно нестали рукописи који су до Првог светског рата били чувани у Народној библиотеци Србије. Реч је, заправо, била о три српске средњовековне књиге: Никољско јеванђеље (крај 14.- почетак 15. века), [[Српско четворојеванђеље]] (крај 13.- почетак 14. века) и [[Празнични минеј]] [[Божидар Вуковић|Божидара Вуковића]], штампан на пергаменту [[1537]]. године. Како су ове драгоцене књиге, нестале у ратном вихору, доспеле у библиотеку сер Честера Битија у Ирској, није сасвим познато.
Након Другог светског рата, Никољско јеванђеље, појавило се у збирци Честер Бити. Након смрти, према тестаменту, Честер Бити је предао своју збирку Републици Ирској тако да се данас налази у Музеју у Даблину. Владимир Давидовић је добио копију Никољског јеванђеља која је затим штампана у сто луксузних примерака, која су послата у најважније библиотеке света и Србије.▼
▲
== Види још ==
| |||