Владимир Мошин — разлика између измена

м
Школовао се у [[Петроград]]у где је започео студије на историјско-филолошком факултету које је због ратних дешавања мора да настави у [[Кијев]]у али ни ту није усео да их доврши јер је избила Револуција. У [[Краљевинa СХС|Краљевину СХС]] стигао је [[1921]]. године и десет година је радио као професор гимназије у [[Копривницa|Копривници]]. Дипломирао је у Београду [[1922]]. а докторирао у [[Загреб]]у [[1928]]. године са тезом ''„Норманска колонизација у Источној Европи“''. Доцент је постао на Филозофском факултету у [[Скопље|Скопљу]] за област [[византологија|византологије]] а већ идуће године на исти положај са истим звањем је постављен на [[Универзитет у Београду|Универзитету у Београду]]. На овом положају је остао све до [[1939]]. године. Био је члан Одбора за издавање грчких извора за историју [[Српска краљевска академија|Српске краљевске академије]]. У том својству је сваке године или сам или заједно са [[Александар Соловјев|Александром Соловјевом]] или [[Георгије Острогорски|Георгијем Острогорским]] радио у светогорским манастирима. Почетак Другог светског рата у Југославији омео је његов избор за ванредног професора византологије на Универзитету у Скопљу. Због тога се вратио у Београд где је јула [[1942]]. године пензионисан. До краја рата је остао у Београду где је служио у [[Храм Свете тројице (Београд)|руској цркви Свете Тројице]] и предавао је историју у руско-српској гимназији. Изабран је [[1947]]. за сарадника Историјског института [[САНУ]] а истовремено је постављен за директора Архива [[ЈАЗУ]] а потом за вршиоца дужности управника Хисторијског института ЈАЗУ у чији је састав архив био укључен. После одласка у пензију био је члан Археографске комисије при Министарству културе СР Србије 81959—1961) а после тога руководио је тада основаним археографским одељењем [[народна библиотека у Београду|Народне библиотеке у Београду]]. Ту му је главни задатак било организовање систематског описивања словенских рукописа у Србији и осталим републикама СФРЈ. Од [[1964]]. до [[1966]]. био је редовни хонорарни професор на Групи за библиотекарство [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|филолошког факултета]] док је између 1966. и 1967. држао курсеве из словенске палеографије, историје илуминације, повеза и водених знакова на [[Филозофски факултет у Београду|Филозофском факултету у Београду]]. Од [[1967]]. руководио је радом на описивању рукописа Македоније и био је редактор едиције ''„-{Споменици за средњовековната и поновата историја на Македонија I—IV}-“''. Од [[1969]]. до [[1975]]. био је редовни хонорарни професор на Филозофском факултету у Скопљу. Био је члан бројних научних друштава и добитник многих награда за свој научни рад.
 
== Историографски рад ==
Главна интерсовања Владимира Мошина била су славистика и византологија и у обе ове области дао је велики допринос како у српским и југословенским тако и у светским оквирима. Изучавао је византијске изворе значајне за српску средњовековну историју а резултат тог рада било је издање Грчке повеља српских владара које је заједно са Александром Соловјевом издао 1936. године. направио је више издања аката светогорских манастира (Акти братског сабора из Хиландара, 1940).
 
Главна интерсовањаинтересовања Владимира Мошина била су [[славистика]] и византологија и у обе ове области дао је велики допринос како у српским и југословенским тако и у светским оквирима. Изучавао је византијске изворе значајне за [[Историје Србије у средњем веку|српску средњовековну историју]] а резултат тог рада било је издање Грчке''„Грчке повеља српских владаравладара“'' које је заједно са Александром Соловјевом издао [[1936]]. године. направиоНаправио је више издања аката [[Светогорски манастири|светогорских манастира]] (Акти''„Акти братског сабора из ХиландараХиландара“'', 1940).
Доста је радио у области српске и византијске дипломатике где је у већем броју мањих прилога решавао различите проблеме углавном у вези са датирањем појединих повеља. Резултат његовом рада на светгорским актима били су и просопографски прилози посвећени значајнијим Хиландарцима (Хиландарац Калиник, српски дипломата 14. века, 1940; Хиландарски игумани средњег века, заједно са Миодрагом Пурковићем, 1940). Бавио се и историјом доласка руских монаха на Атос као и питањима око оснивања и развоја њиховог манастира.
 
Доста је радио у области српске и византијске дипломатике где је у већем броју мањих прилога решавао различите проблеме углавном у вези са датирањем појединих повеља. Резултат његовом рада на светгорским актима били су и просопографски прилози посвећени значајнијим Хиландарцима (Хиландарац''„Хиландарац Калиник, српски дипломата 14. векавека“'', 1940; Хиландарски''„Хиландарски игумани средњег векавека“'', заједно са [[Миодраг Пурковић|Миодрагом Пурковићем]], 1940). Бавио се и историјом доласка руских монаха на [[Атос]] као и питањима око оснивања и развоја њиховог манастира.
Још 1919. године у Кијеву радио је на пописивању старог рукописног материјала. Своје рано интересовање за ову врсту извора наставио је да развија после 1947. када се посветио систематском проучавању рукописа, преносећи своје широка знања на млађе сараднике. Организовао је рад на описивању рукописа у београду, Загребу и Скопљу. Најпре је описао рукописе архива ЈАЗУ -{Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije I—II}- (1952, 1955), радећи у исто време на издавању и других значајних текстова (Душановог законика и Летописа попа Дукљанина између осталих). У више студија је систематски обрађивао поједине елементе рукописа као што су водени знак и орнамент. Описивао је рукописе из готово свих рукописних збирки СФРЈ (манастир Грачаница, Пећка патријаршија, манастир Никољац код Бијелог Поља, збирка Повијесног музеја Хрватске, Копитарева збирка словенских рукописа у Љубљани).
 
Још [[1919]]. године у Кијеву радио је на пописивању старог рукописног материјала. Своје рано интересовање за ову врсту извора наставио је да развија после 1947. када се посветио систематском проучавању рукописа, преносећи своје широка знања на млађе сараднике. Организовао је рад на описивању рукописа у београдуБеограду, Загребу и Скопљу. Најпре је описао рукописе архива ЈАЗУ ''„-{Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije I—II}-“'' (1952, 1955), радећи у исто време на издавању и других значајних текстова ([[Душанов законик|Душановог законика]] и [[Летопис попа Дукљанина|Летописа попа Дукљанина]] између осталих). У више студија је систематски обрађивао поједине елементе рукописа као што су водени знак и орнамент. Описивао је рукописе из готово свих рукописних збирки СФРЈ (манастир Грачаница, Пећка патријаршија, манастир Никољац код Бијелог Поља, збирка Повијесног музеја Хрватске, Копитарева збирка словенских рукописа у Љубљани).
Библиографија његових радова објављена је у часопису Слово 18—19 (1969) 146—154 као и у Зборнику Владимира Мошина (1977) 7—16.
 
Библиографија његових радова објављена је у часопису ''Слово'' 18—19 (1969) 146—154 као и у ''Зборнику Владимира Мошина'' (1977) 7—16.
 
==Литераутура==