|
}}
'''Минићево''' је насеље у [[општина Књажевац|општини Књажевац]] у [[Зајечарски округ|Зајечарском округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]] било је 828 становника (према попису из [[Попис становништва 1991. у СФРЈ|1991.]] било је 1026 становника). До [[1945]]. године, ова варошица се звала ''Андрејевац''<ref>''„[[Службени гласник Србије]]“'', број 26/45.</ref>. До [[1965]], године је ово насеље седиште '''Општине Минићево''' коју су чинила насељена места: Дебелица, Дреновац, Јаковац, Јелашница, Кожељ, Мањинац, Минићево, Ново Корито, Ошљане, Петруша, Радичевац, Шарбановац, Трнова, Витковац (сада у општини Књажевац), Боровац, Мали Извор, Мариновац, Селачка и Врбица (сада у [[Град Зајечар|општини Зајечар]]).
Насеље Минићево налази се у северном делу територије општине Књажевац, на путу Књажевац-Зајечар. Од Књажевца је удаљено 13 km а од Зајечара 27 km. Општина Књажевац је у територијалном контакту са следећим општинама: Зајечаром на северу, Сокобањом и Сврљигом на западу, Белом Паланком и Пиротом на југу, а на истоку се целом дужином од 55 km додирује са Бугарском.
Насеље Минићево је изграђено на ободу алувијалне равни Белог Тимока, између планине Тупижнице (запад) и Старе Планине (исток) и у долини периодичног тока Коритске реке (Клисуре) чији се део корита налази у самом насељу. Центар насеља налази се на следећим географским координатама: 43° 41' 00'' СГШ и 22° 17' 33'' ИГД. Надморска висина у центру Минићева је 192 m. Просечна надморска висина атара је 194 метара, најнижа надморска висина атара је у долини реке Бели Тимок и износи 183 метара, а највиши је на локалитету гробља и износи 201 метар надморске висине.
Саобраћајни положај Минићева се може окарактерисати као веома повољан у односу на остала насеља у непосредној околини. Главна улица у селу је заправо део магистралног пута E-771, Ниш-Неготин који је ралативно посматрано веома прометан. Из центра Минићева воде два локална асфалтна пута ка оближњим селима: ка западу до села Дреновац и Кожељ, а ка истоку до села Витковац, Петруша, Ошљане и Ново Корито. Кроз само насеље пролази и железничка пруга Зајечар-Ниш.
Иако по броју становника Минићево надмашује сва околна села његов атар је најмаљи. Површина атара односно катастарске општине Минићево је 267 ha 05 a 30 m². Атар Минићева се граничи са атарима следећих села: на југу и истоку са атаром Витковца, на северу са атаром села Селачка, а на западу са атарима села Дреновац и Трновац. Према попису из 2002. године у Минићеву је живело 828 становника. Просечна густина насељености у атару износи 310,05 st/km², што се објашњава већ споменутом малом површином атара.
Само насеље и атар налази се у средишњем делу Књажевачке котлине, на алувијалним наносима Белог Тимока.
Клима и њене карактеристике одређеног подручја зависе од низа фактора од којих су у случају Минићева најважнији: географска ширина, континентални положај, надморска висина, близина високих планина и планинских венаца, удаљеност од Атлантика, Јадранског и Црног мора, геолошка грађа, хидролошке прилике, педолошки покривач и фитогеографске карактеристике. Скуп наведених фактора снажно утиче на природне и друштвене прилике и даје основну црту клими овог подручја.
Клима општине Књажевац дефинише се као прелазна варијанта између умерено-континенталне климе влашко-понтијске низије на северу и планинске климе балканског планинског система на југоистоку.
Систематска педолошка испитивања целог тимочког басена досада нису извршена. Засад је испитана педолошки само десна обала Белог Тимока од Вратарнице до Књажевца, у укупној површини од свега око 31.500 ha. Ова испитивања извршили су стручњаци Инсититута за водопривреду Републике Србије. Само насеље Минићево и његов атар се налазе у средишњем делу овог испитаног подручја, па се подаци могу сматрати веома тачним.
На овом подручју а самим тим и у атару Минићева заступљена су три основна педолошка типа: смоница, подзол, и скелетна шумска земљишта. Такође у самој долини Белог Тимока испитаног подручја присутна су и алувијална и делувијална земљишта.
Поред ових главних типова јављају се и локалне појаве минералног барског земљишта, карбонатна црница и други варијатети у мањој мери.
Смонице су најдоминантнији и најважнији тип земљишта околине Минићева и његовог атара. С обзиром на начин постанка и према конфигурацији терена смонице се могу поделити на доње приречне смонице на нижим до 300 m и вишим језерским терасама, и смоница на вишим језерским терасама и нагибима. Смонице у речним долинама су најмоћније у виду црног, 80 cm дебелог слоја, а често су покривене алувијалним наносима од 40 до 50 cm дебљине. То су најмоћнија и најплоднија земљишта ове области. Смонице на нижим језерским терасама су такође дубоке и плодне. То су такође изразити терени са развијеном пољопривредном призводњом. На неким нижим местима ове смонице се забарују. Смонице са јачим процесом огајњачавања такође се налазе у овој области. Смонице на вишим језерским терсама и нагибима налазе се на висини од 250 до 400 m, и оне су доста моћне дебљине чак до 1 m. Код ових смоница на висинама јавља се огајњачавање у нешто већој мери, па чак делимично и оподзољавање услед већих количина падавина на висинама. На вишим терасама где је и рељеф јаче разуђен, ерозијом је однет често скоро цео хумусни слој, те на површини избија подлога састављена од карбонатног језерског песка, иловаче и глине. Механички састав се креће од песковите иловаче до глине. Реакција овог материјала је слабо алкална или алкална због присуства креча чија се количина креће од 3 до 20%. На овим теренима су заступљени најквалитетнији виногради и воћњаци.
Подзоли. Оподзољавање је ређа појава у овој области и јавља се само изузетно на већим висинама где су количине талога веће.
Скелетна шумска земљишта настала су под утицајем распадања примарних стена. Пошто у саставу геолошке подлоге учествују различите формације, то су и педогенетски процеси овог земљишта везани за матичне стене. Сва шумска земљишта углавном можемо поделити на кречњачка или силикатна. Кречњачка шумска земљишта се јављају на обронцима Тупижнице. На овим формацијама карсног типа преовлађује црвеница-лако, плитко и скелетно земљиште, често потпуно испрана глина.
Алувијална земљишта налазе се на најнижем делу подручја, дуж свих Тимока, па и Белог Тимока. Знатне површине алувијума налазе се и дуж притока Белог Тимока па и Коритске реке која протиче кроз Минићево. У широким речним долинама, што је случај са долином Белог Тимока код Минићева, где вода тече мирније алувијуми су врло моћни, дебљине од 1 до 2 m, и врло плодни уколико нису замочварени (долина Белог Тимока непосредно ипред Вратарнице), или пак засути грубим наносом из бујица. Алувијуми су претежно средње и слабо карбонатни, а мањим делом без карбоната.
Делувијална земљишта су врло моћни наноси (делувијуми) који се често стварају на падинама и у подножјима висија и нагиба. На блажим нагибима они су мање дебљине и састоје се из више-мање хомогеног материјала. Тада су од велике пољопривредне вредности. На јачим нагибима делувијуми су грубљи те се налазе у горњим токовима река.
Поред напред наведених типова земљишта у околини Минићева јављају се и карбонатне црнице.
Највећу пољопривредну вредност имају смонице, алувијална и делувијална земљишта. Најквалитетнији су алувијални терени, који се лако обрађују због повољног механичког састава. Такође повољно реагују по топлоти, води и ваздуху. Искоришћавају се за кукуруз и поврће а они који се не плаве користе са за производњу луцерке и детелине.
Смонице у доминирајући тип околине Минићева. То су врло моћна и потенцијална земљишта, али по механичком саставу то су тешка земљишта за обраду, јер су водне особине смоница врло неповољне. Провлађују тешке иловаче и теже глинуше. Приноси на њима су врло нестабилни. Смонице у речним долинама имају најлошије физичке особине, али су потенцијално најплодније.
Подзоли су слабо плодна земљишта и приноси усева су знатно ниски. Ова земљишта су претежно под природним травнатим површинама. Уколико се искоришћавају за оранице, примењује се угар а да би се могли стално обрађивати захтевају сталну мелиорацију.
Ближа околина Минићева у брдско-планинском простору, покривена је претежно храстовим и буковим шумама и великим површинама планинских ливада. Од самоникле вегетације на овом простору, доминирају листопадне шуме у подгоринама Тупижнице и Старе планине.
Храстов појас је на Старој планини најраспрострањенији и дели се на три сегмента:
-нижи; медунчево-сладунов, од 300 до 750 m.нв.
-средњи; церов, од 750 до 800 m.нв.
-виши; китњаков, од 800 до 1200 m.нв.
Буков појас простире се од 1100 до 1500 m.нв. и обухвата појас планинских букових шума, шумских заједница букве и јеле и заједница субалпијске букве.
Изнад овог појаса на Старој планини је појас тресаве, у зони простирања смрче и субалпијске жбунасте вегетације
Појас смрче је од 1500 до 1700 m.нв. и обухвата уски појас шума смрче и заједницу шума смрче и јеле.
Појас субалпијске жбунасте вегетације простире се од 1750 до 1950 m. нв. У њему доминира заједница ниске клеке, боровнице, субалпијске врсте смрче, заједнице шлеске врбе и зелене јове. На највишим висинама доминира појас биљне заједнице кривуље који се простире до највише тачке вегетације на Старој планини. (Бујагић, 2002.)
На Тупижници (1160 m) која је знатно нижа од Старе планине, веома су ретке букове шуме. Мање површине заузимају заједнице једино планинске букве. На овој планини највише су распрострањене заједнице храста и грабића, који је на многим местима деградиран.
У долини Белог Тимока где је Минићево смештено, доминирају шуме багрема, а уз саме речне токове највише има шума топола и врба. Багремових шума има и на нижим обронцима Тупижнице, као и на нижим обронцима Старе планине.
Некада је овај део Србије био веома пошумљен и богат разноврсном дивљачи. Крчењем шумских простора, смањене су површине под шумама што је допринело смањеном фонду дивљачи. Некада су на овим просторима живели велики чопори вукова а на Старој планини и њеним обронцима живели су и медведи. Вукови су данас скоро истребљени а медвед на Старој планини није виђен неколико деценија
Поред вукова у околини Минићева се могу срести и друге врсте дивљих животиња као шо су: лисица, срна, зец, ласица, видра, дивља свиња. Од пернате дивљачи се срећу: фазан, јаребица, дивље патке итд.
У Минићеву постоји ловачко удружење „Минићево“, које газдује ловиштем „Клисура“ укупне површине 14691 ha, од чега ловне површине обухватају 12096 ha. Стално гајене врсте дивљачи у ловишту су: срна, дивља свиња, зец, фазан, пољска јаребица и јаребица камењарка.
У рибљем фонду Белог Тимока и његових притока су заступљене следеће врсте риба: клен, скобаљ, кркуша, белица (кауглер), а ређе носара и мрена. У горњем току Трговишког Тимока присутна је и поточна пастрмка. Нажалост, у 2007. години у лето рибљи фонд Белог Тимока је десеткован, услед веома ниског водостаја и веће количине отровних материја које је испустила књажевачка индустрија у ову реку. Стручњаци процењују да ће за опоравак рибљег фонда бити потребно и више од десет година.
Само насеље је израсло из некадашњих Ханова на путу Зајечар-Ниш. Ханови су представљени углавном крчмом са преноћиштем, неколико занатлијских радионица и неколико дућана. По предању Ханови су били изграђени с циљем да се одмарају турски коњаници на путу за Видин, јер је овај крај припадао Видинском пашалуку.Први писани подаци о Минићеву датирају из јуна 1783. године. Аустријски официр Росић у својим белешкама каже да је: „Гургусовац (Књажевац) од Јени Хана (Минићево) удаљен два сата хода“. Други путник, наредник Покорни из бележака од августа до октобра 1784. године саопштава: „Нови Хан има сто хришћанских кућа и један хан.“
По предању првобитни Ханови налазили су се северно од данашњег насеља у потесу Сува река, а касније, за време Турака, Ханови су изграђени поред реке Клисуре и насеље добија свој први назив Нови Хан, у народном изговору Новјан. У турским записима насеље се звало Јенихан. Насеље Нови Хан се споро развијало због Турске окупације, исељавања становништва овог краја за време првог и другог српског устанка, самог географског положаја, а и досељеници су га избегавали, јер су радије насељавали места даље од Турског друма.
Предања кажу да се на месту званом Кулиште одиграла битка у првом српском устанку између Хајдук Вељкових бећара и Турака. Веома тешко стање народа под Турцима у Гургусовачкој нахији довело је до побуне 29. априла 1833. године. Турци су ускоро били истерани и из села а њихови ханови запаљени. Тако је запаљен и Нови Хан, а његовог заповедника субашу Омера убио је Петар Арнаутин из Селачке. Ускоро су сви Турци напустили овај крај, и то су били први дани ослобођења овог краја од Турака. (Стојановић 1981.)
Самом насељу Нови Хан гравитирају околна села: Петруша, Јаковац, Јелашница, Ошљане, Ново Корито, Дреновац, Боровац, Врбица, Кожељ, Дебелица, Мањинац па се насеље развијало. Отварани су дућани, бакалнице, развијало се ситно занатство, углавном опанчари, грнчари, конопчари, ковачи, поткивачи, терзије и др.
У јесен 1835. године и у пролеће 1836. године приликом убирања митровданског и ђурђевданског данка Нови Хан је имао 86 пореских глава.
Десетак година после ослобођења овог краја од Турака, 1843. године у Новом Хану је отоврена основна школа, друга после Гургусовачке у овом крају.
Према попису из 1866. године Нови Хан је бројао 232 домаћинства. За време владавине Обреновића, 1872. године, Нови Хан је постао средиште среза тимочког. Администрација Среза Тимочког у то време се налазила у приватној кући породице Маријановић, оснивача насеља. Већ 1876. године почиње рат са Турцима, у народу овога краја познат под именом „први турски рат“. Народ се у тим годинама рата ноћу скрива у планинама. Исте године Турци улазе у Нови Хан и пале га. Између осталог запалили су и школу. По завршетку рата 1878. године живот се почео нормализовати, а већ 1886. године Нови Хан добија и нову зграду Поглаварства Среза Тимочког, еклетричног стила аустроугарске школе грађевинарства.
Тимочка буна, израз тешких економских прилика овог краја, прешла је преко Новог Хана, али као и све мале чаршије, нису осетиле велике последице. Ту су били срески капетан, пандури, полиција, те је страх спечавао људе да се одлуче за учешће у тимочкој буни.
После проласка Александа Обреновића 1893. године кроз овај крај назив Нови Хан се мења у Краљево Село 1894. године, али промена имена није побољшала материјално стање и политички статус становништва.
Српско-бугарски рат 1885. године, иако се није водио преко ове територије оставио је већи број породица без мушких чланова. Становништво је живело у сталном страху због близине бугарске границе.
По завршетку српско-бугарског рата 1887. године, па све до 1913. године, грађена је железничка пруга од Зајечара до Књажевца. Пруга је завршена 1913. године, те је Краљево Село добило железничку станицу, што је представљало крупан догађај за народ овог краја. Због ратних прилика, пруга од Књажевца до Ниша је трасирана и завршена после рата и 1922. године пуштена у саобаћај.
Балкански ратови 1912. године нису заобишли овај крај. Мобилисани војници овог краја учествовали су у борбама на Кратову и Брегалници. На Трешњеву пољу српска војска је разбила бугарску војску која се 26. јуна 1913. године, повукла преко Краљевог Села, Ошљана, Новог Корита и Кадибогаза остављајући пустош у овом крају.
Већ 1914. године, Аутрија је објавила рат Србији и тиме је најављен почетак Првог светског рата. Тимочани у саставу 14. пука учествовали су у борбама код Шапца, на Врапчијем брду, Авали, Торлаку, као и приликом повлачења из Београда. Многи су изгинули, многи прешли преко Албаније, оставивши животе на солунском фронту, Кајмакчалану. Многи војници из Краљевог Села записани су у костурници на српском гробљу у Солуну, на Зејтинлику. Већ 1915. године бугарска војска улази у овај крај и окупира Краљево Село и Књажевац. За време бугарске окупације 1915. године до 1918. године народ се скривао у брдима. Бугари су се из Краљевог Села повлачили почев од августа па све до октобра 1918. године, поново остављајући за собом пустош. У Краљево Село вратило се десет носилаца албанске споменице.
По завршетку рата већ 1919. године, приступило се отварању школе, формирању власти и отварању дућана, банака и занатских радњи. Године 1920. у селу је отворена среска амбуланта са среским лекаром, среско начелство и пошта, а већ 1921. Минићево добија и прву апотеку. Зграда Привредне банке сазидана је и отворена 1923. године. Аустроугарска је као део одштете ратне штете, исфинансирала изградњу гвозденог моста преко Коритске реке (Клисуре) и то 1925. године.
У годинама после ослобођења па све до 1941. године, живот у Краљевом Селу развија се као и у свим малим местима у Србији. У Краљевом Селу пре рата није било ни једног комунисте. Указом из 1938. године, промењен је назив места, уместо Краљевог Села насеље је добило име Андрејевац, своје треће име по реду. У то време Андрејевац је имао три механе, касапницу, среско начелство, пошту, амбуланту и среског лекара, ветеринарску станицу, школу и железничку станицу.
Претходница немачке војске улази 11. априла 1941. године у Андрејевац, који је био пуст, радње затворене а становници се повукли у куће. Немци су наредили да бивше среско начелство одмах почне са радом, да се отворе дућани, изнесе роба, како би Немци куповали робу дајући неке црвене ратне марке. Издата су стрoга наређења, под претњом смрти да сви предају оружје, а војници да се пријаве Немцима. Сви који су се пријавили окупљени су у касарни у Књажевцу, па одатле према Нишу, преко Софије и Румуније за Немачку. Пред рат 1939. године, у Андрејевац је премештен за судију среског суда Милун Минић где га је затекла окупација наше земље. Напредни интелектуалац убрзо је запажен од комуниста у Тимочкој крајини. С њим је ступио у везу Владимир Живковић Витко, студент агрономије, предратни члан КПЈ и члан окружног војног комитета. Првих дана 1941. године Минић постаје члан КПЈ, а већ јуна исте године бива ухапшен. Минић је скакањем кроз прозор успео да се спаси затвора и од тада илегално живи у селима око Тимока.
Био је партијски позадински радник све до формирања Заглавско-Тимочког партизанског одреда 08. августа 1941. године. У ноћи између осмог и деветог септембра 1941. године, Заглавско-Тимочки партизански одред је упао у Андрејевац и растерао одред жандарма Српске државне страже, спалио архиву начеластва и демолирао пошту и пореску управу. Ова акција је увеличала успех партизана, а приче су им увећале бројно стање. Септембра 1942. године при нападу на станицу пољске страже у Ошљану погинуо је вођа тимочког народноослободилачког одреда Милун Минић звани Шумадинац. Немци су наредили да се тело пренесе у Андрејевац и изложи на пијаци. После два дана сахрањен је на сеоском гробљу. Андрејевац је ослобођен 05. септембра 1944. године, први пут. Тај датум је узет као дан ослобођења Андрејевца. У знак захвалности, поштовања и сећања на Милуна Минића, првоборца овог краја Андрејевац мења име у МИНИЋЕВО.
Милун Минић је проглашен за народног хероја 06. јуна 1953. године.
Реорганизацијом управе 1955. године Минићево постаје седиште општине којој су припала села бившег среза тимочког. У таквом саставу општина Минићево је радила све до поновне реорганизације општина, 1965. године, када је део општине Минићево и само Минићево припало општини Књажевац а известан број села северног дела припао општини Зајечар.
Најбројније миграције су дневне миграције. Оне су од највећег значаја за свакодневни живот становништва. Главнина дневних миграната Минићева чине ђаци, средњошколци, радници, па и пољопривредници. Минићево има осмогодишњу основну школу у којој наставу похађају ђаци из околних села и то: Витковца, Дреновца, Петруше, Ошљана, Новог Корита, Кожеља, Трновца, Јаковца и осталих села. Средњошколци путују до најближих градова, Књажевца и Зајечара.
Са развојем саобраћаја, индустријализације, почео је да расте број дневних миграната ка локалним градским центрима, па је данас одређени број лица је запослен у Књажевачкој привреди. Такође, велики број мештана свакодневно путује у околне градове, ради задовољења медицинских услуга, забаве, администрације, пијаце итд.
Полна структура становништва зависи од полне структуре живорођене деце, од диференцијалне смртности према полу, од миграционих кретања и неких спољних утицаја (ратови и сл.). Старосна структура зависи од фертилитета, морталитета и миграционих кретања.
Полно старосна структура Минићева обрађена је према подацима пописа из 1991. године и 2002. године. Анализа података за ове пописне године извршиће се ради установљавања, не само односа између појединих старосних категорија, већ и ради утврђивања тренда развоја популације овог насеља.
Између пописа 1991. године и 2002. године забележен је пад броја становника у Минићеву са 1026 на 828, или за 198 становника. Смањен наталитет, али и исељавање радно активног становништва, имали су за последицу смањање удела младог и повећање удела старог становништва. По попису из 2002. године у насељу је било 394 становника мушког пола (47,58%), а 434 женског пола (52,42%). Однос полова 1991. године био је такође сличан, 47,95% становника мушког према 52,05% женског становништва. Из овог односа полова, у посматраним пописима, закључујемо да у полној структури становништва Минићева има незнатан број више становника женског пола.
Иако би се очекивало да се већинско становништво бави пољопривредом, у Минићеву то није случај. Као што смо видели из структуре становништва према активностима и делатностима, свега нешто више од 6% становника Минићева се бави пољопривредом. Уколико посматрамо историјат насеља, може се видети да пољопривреда никада није била основна привредна грана Минићева. Чак и после гашења општине Минићево 1965. године, насеље није изгубило улогу коју је имало одраније а то да је насеље трговинско-занатски центар коме гравитирају околна села.
Сам атар насеља није велики, односно свега 270 ha, па је са тим у вези и сетвена структура мала.
Ако посматрамо табелу бр. 24, можемо видети да се и то малобројно становништво Минићева којем је пољопривреда декларисана делатност, углавном бави ратарском производњом. Оранице и баште су најдоминантније и чине 89,26% (podaci 2006.)од укупне засејане пољопривредне површине.
Индустрија је у Минићеву слабо развијена, односно присутна је једино дрвопрерађивачка индустрија. Једини индустријски објекат представља фабрика намештаја „25.мај“, која данас послује у оквиру предузећа АД „Тина “ (Тимочка Индустрија Намештаја) из Књажевца.
Занатство је у Минићеву некада било веома развијено, и представљало је најдоминантнију грану привреде. То се најбоље види у периоду између два светска рата, а непосредно пред почетак Другог светског рата када је у Минићеву било: три ковача, три столара, три бравара, један машинбравар, два кројача, два опанчара, један бојаџија, један поткивач, један ужар, један ћурчија, један обућар, један фотограф, један содаџија, један воскар, један каменорезац, један бербер, итд. У периоду после Другог светског рата Минићево је било препуно занатлија.
Данас је број занатлија далеко мањи, и регистрованих занатлија је све мање. Међутим, то не значи да у насељу занатлије не постоје. Када би занатлије биле регистроване морале би плаћати порез, па је то један од главних разлога што сви раде "на црно". С обзиром на мали број становника, већином се међусобно познају, тако да ове занатлије углавном не наплаћују своје услуге, већ се ради по принципу услуга за услугу. Углавном је заступљено услужно занатство, а занатлије су углавном фризери, кројачи, столари, молери и слично.
Од регистрованих заната присутни су још: три пекаре, један фризерски салон, једна казанџијска радња, две каменорезачке радње и једна вулканизерска радња.
Tрговинско-угоститељскa мрежa у Минићеву задовољава основне потребе становништва. У насељу постоји десетак прехрамбених продавница у приватном власништву, популарно названих мини-маркети, и њихова снабдевеност прехрамбеним артиклима је веома добра. Најстарија продавница у насељу је самопослуга предузећа за тровину робом широке потрошње „Избор“ Минићево, некада у друштвеном власништву, а данас већински у приватном власништву.
У насељу постоје и три пољопривредне апотеке, у којима се локално становништво, и становништво околних села која гравитирају Минићеву снабдевају основним пољопривредним потрепштинама, чиме је олакшана снабдевеност овим производима.
У насељу постоји и једна мењачница, што је веома добро, јер локално становништво не мора ићи у оближње градове, за те потребе.
Од угоститељских објеката, у насељу постоје и две кафане. Кафана „Код кума“ је најстарија, и неколико пута је у својој историји мењала власника и име. Друга кафана је кафана „Твиги“.
Угоститељски објекти својим капацитетом и понудом задовољавају потребе становништва насеља.
У Минићеву постоји и трговина нафтним дериватима која је организована преко „Југопетрол“ бензинске станице.
== Демографија ==
| 