Жан Пијаже — разлика између измена

Рођен [[9. август]]а [[1896]]. у [[Нешател]]у, [[Швајцарска]] -— умро [[17. септембар|17. септембра]] [[1980]]. године у [[Женева|Женеви]]. Врстан познавалац [[зоологија|зоологије]] и [[филозофија|филозофије]], Пијаже касније студира и [[психологија|психологију]] у [[Цирих]]у (од [[1818]]. године). Заједно са њим су и [[Карл Густав Јунг]] и [[Еуген Блојлер]]. На универзитету у Женеви радио је радио од [[1929]]. године до смрти. Године [[1955]]. Пијаже осниваје основао Међународни центар за генетску епистемологију у Женеви, чији је био директор до краја свог живота.

*''Језик и мисао код детета'' ([[1923]].)

*''Логичко расуђивање и размишљаеразмишљање код детета'' ([[1924]].)

*''Порекло интелигенције код деце'' ([[1948]].)

*''Рани развој логике код детета'' ([[1964]].)

Једна од најсложенијих и најутицајнијих савремених теорија [[когнитивни развој|когнитивног развоја]] чији је творац [[Швајцарска|швајцарски]] психолог Жан Пијаже (-{Piaget}-, [[1896]].-—[[1980]].). Когнитивни развој је, по овом [[Биологија|биолошки]] оријентисаном теоретичару, спонтан, ауторегулациони процес, одређен [[Организам|организму]] инхерентним чиниоцима и [[Механизам|механизмима]].

Основни покретач развоја [[Интелигенција|интелигенције]] јесте тежња ка савршеној и стабилној равнотежи, односно фактор ''уравнотежавања''. [[Субјекат|Субјект]] у свом односу са објектом постиже све савршеније форме равнотеже серијом ауторегулативних компензација. Утицаји социјалнедруштвене средине нису формативни, не стварају когнитивне структуре, већ могу само да убрзају или успоре развој.

Организам је у сталној интеракцији са својом средином и кроз тај узајамни утицај одиграва се процес ''адаптације'', тј. успоставља се равнотежа између два комплементарна процецапроцеса 'асимилације' (саображавање објекта постојећим когнитивним структурама субјекта) и 'акомодације' (модификација когнитивних структура у складу са објектом).

За већину савремених сазнања о менталним способностима мале деце заслужан је стручњак за когнитивну психологију, '''Жан Пијаже''' (''Jean Piaget''), који је вршио истраживања пре педесет година. Пијажеов утицај може се пронаћи не само у многим савременим објашњењима начина на који деца уче већ и у нашим образовним системима. Нажалост, како то често бива са револуционарним открићима, накнадна истраживања показала су да су Пијажеови закључци готово сигурно били погрешни. ("Готово сигурно" зато што неки психолози и даље тврде да је он био у праву и да резултати експеримената који ће описати дозвољавају различите закључке.)