Жан Пијаже — разлика између измена

Рођен [[9. август]]а [[1896]]. у [[Нешател]]у, [[Швајцарска]] — умро [[17. септембар|17. септембра]] [[1980]]. године у [[Женева|Женеви]]. ВрстанПијаже је био врстан познавалац [[зоологија|зоологије]] и [[филозофија|филозофије]], Пијажеа касније студираје студирао и [[психологија|психологију]] у [[Цирих]]у (од [[1818]]. године). Заједно са њим су ибили [[Карл Густав Јунг]] и [[Еуген Блојлер]]. На универзитету у Женеви је радио од [[1929]]. године до смрти. Године [[1955]]. Пијаже је основао Међународни центар за генетску епистемологију у Женеви, чији је био директор до краја живота.

Једна од најсложенијих и најутицајнијих савремених теорија [[когнитивни развој|когнитивног развоја]] је она чији је творац [[Швајцарска|швајцарски]] психолог Жан Пијаже (-{Piaget}-, [[1896]]—[[1980]]). Когнитивни развој је, попрема овом [[Биологијабиологија|биолошки]] оријентисаном теоретичару, спонтан, ауторегулациони процес, одређен [[Организаморганизам|организму]] инхерентним чиниоцима и [[Механизаммеханизам|механизмима]].

Основни покретач развоја [[Интелигенцијаинтелигенција|интелигенције]] јесте тежња ка савршеној и стабилној равнотежи, односно фактор ''уравнотежавања''. [[Субјекат|Субјект]] у свом односу са објектом постиже све савршеније форме равнотеже серијом ауторегулативних компензација. Утицаји друштвене средине нису формативни, не стварају когнитивне структуре, већ могу само да убрзају или успоре развој.

Организам је у сталној интеракцији са својом средином и кроз тај узајамни утицај одиграва се процес ''адаптације'', тј. успоставља се равнотежа између два комплементарна процеса ''асимилације'' (саображавање објекта постојећим когнитивним структурама субјекта) и ''акомодације'' (модификација когнитивних структура у складу са објектом).

Развој [[интелигенција|интелигенције]] пролази кроз четири главна стадијума или периода, чији је редослед постојан и непроменљив, а то су: ''сензомоторни период'' (од рођења до појаве симболичке функције), 'преоперациани'преоперациони период'' (од 1-6 до 7-8), ‘период''период конкретних операција'' (од 7-8 до 11-12) и ''период формалних операција'' (од 11-12 до 15-16).

Нужност редоследа јављања ових стадијума не значи да су они наслеђнонаследно предодређени или преформирани, већ је то производ активности субјекта који је у потпуности овладао могућностима једног стадијума и који га превазилази преласком на следећи (нпр. од конкретних ка формалним операцијама).

У развоју ''дечјег мишљења'' прекретницу представља јављање ''[[семиотика|семиотичке]] функције'' и превазилажење ''[[егоцентризам|егоцентризма]]'' у процесу ''децентрације''. До својих открића, појмова и [[теорија]] Пијаже је дошао методом експеримента[[експеримент]]а и испитивањем дечјег мишљења путем клиничког интервјуа[[интервју]]а.

Током 40-тих и 50-тих година двадесетог века, Пијаже је развио „конструктивистичку"„конструктивистичку“ теорију о развоју детета. Према овој теорији, беба се рађа без икаквих знања, а затим, посматрајући свет око себе постепено уобличава кохерентно разумевање тог света, које се непрестано увећава. Другим речима, дете конструише ментални модел или концептуализацију света.

На пример, према Пијажеовом мишљењу, деца млађа од десет месеци немају праву свест о материјалним објектима као нечему што трајно постоји у свету. Пијаже је овај закључак засновао на запажању да беба од десет или мање месеци престаје да тражи неки предмет, рецимо играчку, оног тренутка кад га неко сакрије под ћебе. Према Пијажеу, свест о "перманентности„перманентности објекта"објекта“, како је он то назвао, није урођена, већ се стиче после десет месеци старости.

Пијаже је такође веровао да деца не поседују осећај за број све до узраста око пет година. У једном од својих експеримената, који су много пута понављани од стране различитих испитивача, психолог би четворогодишњем детету показао ред од шест чаша и ред од шест флаша које су међусобно подједнако удаљене, а затим би га питао чега има више. Дете би увек одговорило да их је исто. Може се претпоставид да је дете уочило да свакој чаши у реду одговара једна флаша у другом реду. Затим би испитивач размакао чаше тако да образују дужи ред, па би поново питао дете да ли има више чаша или флаша. Сада би дете одговорило да има више чаша, очигледно заварано тиме што тај ред дужи. "Ово„Ово несумњиво показује"показује“, закључио је Пијаже, "да„да дете не поседује добро развијен осећај за бројброј“." Конкретно, тврдио је Пијаже, четворогодишња и петогодишња деца још не схватају идеју очувања броја - немају представу о томе да размештање предмета у групи не мења њихов број.

Деца око пете године старости почињу да развијају способност резоновања о мисаоним процесима друге особе - "Шта„Шта тата мисли кад каже да је то..."“ Ово пружа највероватније објашњење Пијажеових запажања. Сетите се на који је начин изведен експеримент. Најпре испитивач поређа чаше и флаше у два реда, тако да су медусобно подједнако удаљене, а затим пита дете у ком реду има више предмета. Након тога преуреди један од редова, тако што га продужи, па поново пита дете: "У„У ком реду има више предмета?"“

Са четири или пет година, дете мисли да су одрасли моћни и свезнајући. Осим тога, оно је вероватно приметило поштовање које су његови родитељи указали испитивачу када су стигли у лабораторију. Како ће дете реаговати кад види да је испитивач размакао предмете у једном реду, а затим поставио потпуно исто питање као тренутак раније: "У„У ком реду има више предмета?"“ Могло би да резонује овако: "Хммм„Хммм. Исто питање ми је и малопре поставио. Одрасли нису глупи, а ово је посебна врста одраслог који много зна. Обојица видимо да се број предмета није променио. Сигурно сам прошли пут погрешно разумео питање. Мислио сам да ме пита о броју предмета у реду, али ме је очигледно питао о дужини, с обзиром на то да је њу променио."“ Тако дете даје одговор који мисли да се од њега очекује.

Наравно, у ово не можемо бити сигурни. Покушаји да се до одговора дође испитивањем детета највероватније неће пружити убедљиве доказе, и то из истог разлога из ког је сумњив првобитни Пијажеов експеримент! Због тога је Мелеров и Беверов експеримент стекао признање. Резоновање типа "шта„шта он заправо хоће?"“, које је малочас описано, својствено је деци старијој од две или три године. Мелерови и Беверови млађи испитаници схватали су питања у експерименту дословно, и правилно су бројали предмете.

До истог закључка довела је још једна варијација првобитног Пијажеовог експеримента. Овог пута су Џејмс Мекгеригл (-{James McGarrigle}-) и Маргарет Доналдсон (-{Margaret Donaldson}-) са Единбуршког универзитета извели експеримент у малом луткарском позоришту. Као и Пијаже, почели су тиме што су образовали два реда са истим бројем предмета и питали дете у ком реду има више предмета. Пошто би дете тачно одговорило, испитивач би се правио да гледа на другу страну, а за то време плишани меда размакао би предмете у једном реду. Кад би се окренуо, испитивач би узвикнуо: "Ох„Ох, боже, шашави меда је збркао редове. Да ли можеш поново да ми кажеш у ком реду има више предмета?"“ Деца измеду две и пет година без изузетка давала су тачан одговор. С обзиром на то да је меда продужио један ред, што испитивач није видео, дете је вероватно сматрало разумним то што му одрасла особа поново поставља исто питање. Али, кад би испитивач поновио поступак са истим дететом, с тим што би сам размакао предмете, четворогодишња и петогодишња деца одговарала би му исто као Пијажеу, заснивајући одговор на дужини.

У једном експерименту, беби су приказивани слајдови. На једном слајду виделе су се две тачке, једна до друге. Када су се први пут појавиле, привукле су бебину пажњу, и она је неко време гледала у њих. Кад је бебина пажња почела да опада, а поглед да јој лута, слајд је замењен новим који се веома мало разликовао од првог. Беба је накратко погледала. Слајд је поново промењен. Сваки следећи слајд минимално се разликовао од претходног. Са сваким понављањем, бебини погледи - како је измерено с видео-касете - постајали су све краћи. Затим су се, без упозорења, на екрану појавиле три тачке, уместо две. Бебино интересовање истог тренутка се повећало, и слику је посматрала дуже (од 1.9 до 2.5 секунде у једном изводењу експеримента). Дете је несумњиво уочило прелазак с две на три тачке. Друга група беба, којој су приказани слајдови обрнутим редом, приметила је прелазак с три на две тачке.

[[Сју Елен Антел]] (''-{Sue Ellen Antell}-'') и [[Данијел Китинг]] (''-{Daniel Keating}-'') са Мерилендског универзитета употребили су исту методу како би показали да само неколико дана старе бебе такође уочавају разлику између два и три.