'''Савесност и поштење''' је други фундаментални принцип грађанског права. Он представља противтежу аутономије воље и коригује је, односно ограничава. Ограничење приватне аутономије је потребно, јер би иначе апсолутна слобода у одлучивању једне стране неминовно довела другу страну у потчињен положај. Савесност и поштење су плод морализације, ондосно социјализације права и присутни су, малтене, у свим [[Правни систем|правним системима]]. Идеја овог начела је да се пружи појачана правна заштита оној страни која га се придржава, на терет несавесне/непоштене стране.
'''Имовинска одговорност''' (или имовинска санкција) представља камен темељац модерног грађанског права. Наиме у [[Стари век|Старомстаром]] и [[Средњи веквијек|Средњемсредњем веку]] (па чак и на почетку [[Нови век|Новогновог века]]) није постојала свест о имовинској одговорности, већ се право темељило на персоналној одговорности. Принцип персоналне одговорности каже: "Ако си неком дужан, и немаш пара да вратиш дуг - или останеш без неког дела тела, или идеш у ропство, све док не вратиш тај дуг". Зато се и највећим достигнућем старовековних законика (нпр. [[Хамурабијев законик|Хамурабијевог]]) сматра управо забрана дужничког ропства. За разлику од персоналне, имовинска одговорност омогућава повериоцу да свој дуг наплати из имовине дужника (разуме се да мора да му остави минимум средстава за живот). Колико је ово начело важно види се из нашег Закона о облигационим односима (који садржи најважније опште институте грађанског права). ЗОО набраја велики број начела, али не и начело имовинске одговорности, јер је оно толико ушло у поре правног система, да се подразумева и уопште не доводи у питање.
