Javorov sirup — разлика између измена

U ranim fazama evrpske kolonizacije, na severo-istočnu [[Северна Америка|Severnu Ameriku]], autohtoni narodi su pokazali došljacima kako da pripreme određene vrste [[Јавор|javora]] tokom kraja zime/ranog prolećnog otapanja, kako bi sakupili sok, skuvaju ga da ispari nešto vode, koncntišući sadržaj [[Шећер|šećera]] u preostaloj vodi, koja pomalo menja svoj ukus toplotnom karamelizacijom pojedinih šećera. Ova aktivnost je ubrzo postal sastavni deo kolonijalnog života. Pre početka 1700. Godine evropski doseljenici i trgovci krznom, kao i Američki Indijanci bili su intezivno uključeni u industriju. Tokom XVII i XVIII veka, obrađeni javorov sok je bio glavni izvor koncentrisovanog šećera, kako u tečnoj, tako i u kristalnoj formi. Evropljani su donekle prepravili metodu obrađivanja, sa njihovim pristupom naprednijoj [[Технологија|tehnologiji]] , posebno u [[Металургија|metalurgiji]], izradi alata i korišćenju pripitomljenih [[Животиње|životinja]]. Tipični, učesnici javorovog šećerenja počinju da rade na početku prolećnog otapanja u regionima šuma koje sadrže veliki broj [[Јавор|javora]], koncentrisane u razumnom opsegu za [[Транспорт|transportaciju]] kako bi opravdali napor. Oni prvo označe rupe na kori javora, obično više od jedne rupe za veliko drvo, ubace ručno napravljeni (obično urezani drveni) odvodnik u rupe, a zatim okače drvene kofe sa isturenog kraja svakog odvoda kako bi sakupili sok. Kofe su obično pravljene tako što bi se stablo drveta odgovarajuće veličine iseklo na dužinu kofe, pa zatim se svaki deo izdubio sa jedne strane, kreirajući bešavne vodonepropusne kontejnere. Sok polako puni kofe, kap po kap. Povremano bi neko došao da sakupi sok koji se je nagomilao. Tada bi bilo prebačeno u veći sud (buradi, veliki lonci, udubljeno stablo) koji je obično bio prikačen na sanke ili kola koja su vukle životinje, ili je nošeno u kantama, ili sličnim kontejnerima. Kofe bi se potom opet vratile na drvo, i proces bi se ponavljao sve dok je tok soka “sladak” . Specifični vremenski uslovi u periodu kasne zime/ranog prolećnog otapanja su bili i dalje su kritični u određivanju dužine sezone „Šećerenja“. Kako vreme nastavlja da bude toplije, javori normalno ranije šire biološki proces i n a kraju menja ukus soka, čineći ga neprijatnim. U zavisnosti od uslova, dani šećerenja mogu trajati od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Proces kuvanja je dugotrajan. Sakupljeni sok je transportovan natrag u glavni kamp, gde ga onda sipaju u velike (skoro uvek) metalne posude i kuvali bi ga sve dok ne postigne određenu konzistenciju. Sok se obično prerađivao na centralnom sabirnom mestu, bilo to na vatri postavljenoj na otvorenom,ili unutra u prostoriji sagrađenoj za tu namenu. Kako bi zaštitili sebe od vremenskih uslova veoma ranog proleća, učesnici „šećerenja“ sagrađuju kamp. Često bi se cele porodice zajedno premestile u šume kako bi sakupljale i kuvale sok i od njega pravili i javorov sirup i javorov šećer.▼

Od 1850e, zgrada za kuvanje soka izgledala je kao i danas. Doseljenici su prepravili metode sakupljanja soka. Sok je transportovan korišćenjem velikih buradi koje su vukli konji ili volovi, i nošeni su do centralne zgrade za kuvanje soka, gde bi se on prerađivao. U to vreme, javorov šećer je bio jedini dostupan šećer, pošto je bilo teško naći druge vrste šećera i bili su skupi. Proizvodne metode su bile unapređene od kolonijalnih dana, ali u suštini su ostale iste. Sok je prvo morao biti prikupljen i skuvan pažljivo kako bi se dobio čist sirup bez hemijskih sastojaka ili konzervansa.▼