Музеј кнеза Павла — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 25:
Наслеђивањем, поклонима и аквизицијама кнез Павле је најпре делеко од увида јавности стварао колекцију која је потенцијално постајала једна од најрепрезенативнијих, не само у локалним оквирима. Када је она постала јавна, показало се да су његов укус и његово знање и сами за себе били сасвим довољни да та збирка када је постављена и отворена за јавност привуче пажњу не само неочековано великог броја домаће и стране лаичке публике, већ и стручних кругова који су схватили да се без неких њених, најрепрезентативнијих радова које је садржала, не могу правити велике преегледне изложбе неких од водећих уметника у њиховим епохама. Професионална, али и лична сатисфакција њеног аутора, кнеза Павла, тиме је морала бити потпуно задовољена. Бели двор, заправо Музеја кнеза Павла, постао је место ходочашћа бројних познавалаца уметности који су ту могли да употпуне своја знања о појединим светским уметницима. На културној мапи Европе, Београд се у то време уписао јој једним податком. Независно од политичке улоге коју му је дала историја, кнез Павле Карађорђевић се овим Музејем трајно уписао у културну историју Србије и Европе која је постала једна од најзнаменитијих установа уметности које су стваране током [[20. век]]а.
Иако никада није направљен инвентар уметничких дела која су била у власништву кнеза Павла Карађорђевића, из поузданих извора, постојеће документације и накнадних пописа могуће је закључити да се у међуратни Београд, као уосталом и донедавно, долазило и због уметничких дела које је он куповао, набављао на друге начине и поклонио свом народу. Међу њима највећи сјај имају слике које се данас налазе у светској историји уметности (тек неколико да се спомене као илустрација): [[Пјеро ди Козимо]],
==Милан Кашанин==
| |||