Грађанско право — разлика између измена

Иначе, некада је грађанско право била веома широка област и готово се поклапала са приватним правом, али се касније, са већим уплитањем државе у неке области, почињу да издвајају нове правне гране. Тако да приватно, поред грађанског, чине и [[Трговинско право|трговинско]], [[менично и чековно право]] и [[право осигурања]]. Поред њих из грађанског права издвојиле су се и неке друге правне гране, као што су [[Радно право|радно]], [[Стамбено право|стамбено]], [[Ауторско право|ауторско]], па и [[породично право]] које имају тенденцију да "побегну"„побегну“ из области приватног у јавно право.

'''Имовинска одговорност''' (или имовинска санкција) представља камен темељац модерног грађанског права. Наиме у [[Стари век|старом]] и [[Средњи вијек|средњем веку]] (па чак и на почетку [[Нови век|новог века]]) није постојала свест о имовинској одговорности, већ се право темељило на персоналној одговорности. Принцип персоналне одговорности каже: "Ако„Ако си неком дужан, и немаш пара да вратиш дуг - или останеш без неког дела тела, или идеш у ропство, све док не вратиш тај дуг"дуг“. Зато се и највећим достигнућем старовековних законика (нпр. [[Хамурабијев законик|Хамурабијевог]]) сматра управо забрана дужничког ропства. За разлику од персоналне, имовинска одговорност омогућава повериоцу да свој дуг наплати из имовине дужника (разуме се да мора да му остави минимум средстава за живот). Колико је ово начело важно види се из нашег Закона о облигационим односима (који садржи најважније опште институте грађанског права). ЗОО набраја велики број начела, али не и начело имовинске одговорности, јер је оно толико ушло у поре правног система, да се подразумева и уопште не доводи у питање.

Термин грађанско право потиче из [[Римско право|римског права]] и већ две хиљаде година се користи за означавање оне гране права која регулише имовинске односе између појединаца у друштву које има робно-новчану привреду. Али није увек било тако. У Риму се ова грана права означавала као "приватно„приватно право", док се назив "грађанско"„грађанско“ (насупрот "универзалном„универзалном праву") користи да означи право (читав правни систем) који је доступан само римским грађанима. Када је, 212. године, [[император]] Каракала, по правима, изједначио све поданике Царства, назив "грађанско"грађанско“ је постао обесмишљен, јер су сада сви били равноправни, па се све више почиње да користи у данашњем контексту. Касније су овај назив прихватили први модерни грађански [[Законик|законици]], па је и назив остао такав до дана данашњег. Синоними за "грађанско„грађанско право"право“ су: "буржоаско", "имовинско", "приватно", "цивилно"цивилно“...

После [[Први светски рат|Првог светског рата]], стварањем [[СССР]]-а настаје нови правни систем - [[Социјализам|социјалистички]], који због својих специфичних погледа на породицу и васпитање омладине почиње да придаје веома велики значај [[Породично право|породичном праву]], што је утицало на његов нагли развој и издвајање у посебну правну грану. Сличне тенденције примећују се и на Западу (нпр. оснивање посебних административних органа који брину о породици, па чак и засебних породичних судова), на шта је западна правна теорија одговорила реорганизацијом Грађанског права које сада прераста у '''породицу правних грана'''. Ово је свакако било теоријски оправдано, али ће у даљој будућности ићи на руку тенденцији континуираног издвајања "зрелих"„зрелих“ правних грана, као што су нпр. [[Стварно право|стварно]] или [[облигационо право]].

Неки аутори (нпр. [[Радомир Лукић]]) овој дводеоби придодају и вредносне изворе права. Вредносни или идејни извори права су друштвене вредности из којих "извире"„извире“ право. У суштини, они и нису прави извори, јер они само осмишљавају, одн. дају идеолошку подлогу постојећим [[правна норма|правним нормама]]. То су нпр. [[социјализам]], [[фашизам]], [[демократија]], [[правна држава]], итд. Наука која проучава вредности назива се [[аксиологија]].