Канџи — разлика између измена

'''''Канђи''''' (漢字 – ''kanji'', буквално: „знаци из [[Хан династија|Хан]] [[Кина|Кине]]”) су [[кинески карактерисловни знаци|кинески словни знаци]] (''кинески карактери'') који се користе у [[Јапански језик|јапанском језику]]. Канџи је један од четири писма која се користе у савременом јапанском (остали су [[хирагана]], [[катакана]] и [[ромаџи]]).

ПостојеОпштеприхваћена одређена неслагања око почетка употребе кинеских знакова у [[Јапан|Јапану]], алипретпоставка је општеприхваћено да су [[Будизам|будистички]] монаси донели кинеске текстове у Јапан негде у V веку и да су се они читали на кинеском језику. Током временаВременом, формирао се систем познат као ''канбун'' (漢文 – ''kanbun''); У основи се појавио;ту торасило јео биокинеском утексту основиса кинески[[дијакритички текстзнаци|дијакритичким са дијакритикамазнацима]] које су омогућавале јапанским читаоцима омогућавали да читају у складу са правилима јапанске граматике.

ЈапанскиУ то време јапански језик није имао свој писани облик. ПолакоВременом се појавио систем званиситем ''[[манјогана]]'', који је користио мањи број Канђизнакова из канџија само због њихове фонетске вредности, а не и семантичке. Манјогана у курзивном облику се развила у ''[[Хирагана|Хирагану]]'', писмо које јесу билокористиле доступно женама,жене којима није било дозвољено више образовање. ''[[Катакана]]'' је настала на сличан начин: ученици у манастирским школама су упрошћавали знаке из ''манјоганаманјогане'' знакове да би могли брже писалида пишу. Хирагана и катакана се заједно називају ''[[кана]]''.

Како су писма сазревала и ширила се, канђиканџи сусе почели да сепочео користекористити само за писање одређених делова говора, као што су [[именица|именице]], [[придев|придеви]] и [[глагол|глаголи]], док су са ''канаканаом'' писани суфикси глагола, аутохтоне јапанске речи, као и речи из страних језика (мада се ово развило касније; на почетку, овакве речи су записиване са фонетским канђи канџи-знацима).

Док неки ''канџи'' и кинески знаци ''[[кинески карактери|хан-ц']]'' исто значе, санеки многимаимају другимарауличито то није такозначење. Поред знакова који имају другачије значење у јапанском језику, као и знакова са истим значењем који се пишу друкчије, постоје знаци карактеристични за Јапан, који се зову ''кокуџи'' (国字 – ''kokuji'', бук. „национални знаци”) или ''уасеивасеј канџи'' (和製漢字 – ''wasei kanji'', бук.: „кинески карактери настали у Јапану”). Постоји стотине ''кокуџи'',-знакова и мадапремда се неки ретко користе, многибитан су битан део писаног јапанског писма. Такви су:

* 辻 – ''цуђицуџи'' (''tsujitsui'' – „раскрсница, улица”)

Поред ''кокуџикокуџија'', доставелик број канђизнакова у канџију нема исто значење у јапанском и кинеском. Овии канџиназивају се не сматрају ''кокуџи'', већ ''кокун'' (国訓 - ''kokkun''), иа тоне су, накокуџи. примерПримери:

НекиОдређен број канџи-знака се некада пишупише на два различита начина, ''кју-џитаиџитај'' (旧字体 – ''kyū-jitai''; „стари знаци”) и ''шин-џитаиџитај'' (新字体 - ''shin-jitai''; „нови знаци). Ево примера оваквих знаковаПримери (лево су ''кју-џитаиџитај'', а десно ''шин-џитаиџитај''):

* 變 → 変 – ''хен''; ''ка (уарувару)'' (''hen''; ''ka(waru)'' – „промена”)

''Кју-џитајиџитај''-знаци су се користили до краја II светског рата, али су након тога уведени једноставнији ''шин-џитаиџитај''-знаци. Неки од нових знакова су слични поједностављеним (упрошћеним) карактерима који се користе у [[Народна Република Кина|Кини]], али се у основи од њих ипак разликују.

Постоје, такође, и кинески карактери који се користе као фонетски у јапанском (当て字 – ''атеџи'' [''ateji''])-писму, мада се велики број кинеских знакова уопште не користи у јапанском.

Канџи -знак може имати неколико (у ретким случајевима 10 или више) могућих изговора, зависно од контекста, намереног значења, употреби у сложеницама или месту у реченици. Ови изговори или ''читања'' се деле у две групе,: ''он'јоми'' (''on'yomi'') и ''кун'јоми'' (''kun'yomi'').

=== ''OnОн'yomiјоми'' ===

'''''Он'јоми''''' (音読み) су знаци чији је изговор заснован на јапанској апроксимацији кинеског изговора знака у време када је ушао у употребу. Неки канџи-знаци су дошли у јапански из различитих делова Кине у различито време, тако да имају вишеструке ''он'јоми'' (као и вишеструка значења). Насупрот овоме, ''уасеивасеј канђиканџи'' уопште немају ''он'јоми''.

На пример, канђи-знак за „светлост” или „следеће” (明) се може изговорити или као ''мјо'' (''myō'') од ране (V-VI век) позајмљенице из југоисточне Кине, или као ''меимеј'' (''mei'') од касније (VII-IX век) позајмљенице из северне Кине. Али, канџи 込 није изведен из кинеског карактера и самим тиме нема ''он'јоми''.

''Он'јоми'' су фонолошки карактеристични по томе што теже ка једнослоговном изговору, јер сваки знак представља један кинески слог. Ипак, ако занемаримо акцентацијуакцентуацију, већина кинеских слогова (посебно из средње-кинескогсредњокинеског, код којег су завршни плозивни сугласници били чешћи некада него данас) се није се уклапала у начешћи сугласник-самогласник систем слогова ''сугласник-самогласник'' у класичном јапанском. Тако је већина ''он'јоми'' сачињена од два ''слога'', од којих је други најчешће продужени самогласник из првог (односно '''и''' ако је у првом '''е''' и '''у''' ако је у првом '''о''', због фонолошких промена током векова) или је један од слогова ''ку'', ''ки'', ''цу'', ''ћичи'' или слоговно ''н'', јер подсећају на завршне сугласнике у средње-кинескомсредњокинеском.

''Он'јоми'' се примарно јављају у сложеницама од више канџи-знакова (нпр. 熟語 – ''џукуго'', ''jukugo'') које су позајмљенице, (заједно са све писањем,) из кинеског, речи чији концепти или нису постојали у јапанском или се нису довољно елегантно могле изразити јапанским речима. Ово се може упоредитипоредити са позајмљеницама из латинског или грчког (нпр. елегантнији је израз ''демократија'' од израза ''владавина народа'' истог значења).

=== ''KunКун'yomiјоми'' ===

'''''Кун'јоми''''' (訓読み) је читање канђиканџи-знакова засновано на изговору изворне јапанске речи или ''јаматокотоба'' (''yamatokotoba''), изговора који апроксимира значење кинеског знака када је уведен. Као и код ''он'јомијомија'' и код ''кун'јомијомија'' може постојати више различитих ''читања'' канђиканџи-знакова, адок такођедруги неке канђиканџи-знаци немају ''кун'јоми'' -изговор.

На пример, канђиканџи за исток, (東), има свој ''он'јоми'' изговор ''то'' (''tō''). Али, Јапанци су већ имали реч за „''исток''”, која се изговарала ''хигаши'' (''higashi'') и некада ''азума'' (''azuma''). Тако се канђиканџи 東 чита ''кун'јоми'' изговором. Ипак, канџи 寸, која означава кинеску меру дужине (нешто дужу од једног [[инч]]а), није имала одговарајући еквивалент у јапанском, те тако има само ''он'јоми'' изговор ''сун'' (''sun'').

''Кун'јоми'' карактерише строгустрога структуруструктура сугласник-самогласник (некада слог почиње самогласником), сличну суседним [[Полинежански језици|полинежанским језицима]]. Већина именица или придева ''кун'јоми'' су два или три слога дуги, док је ''кун'јоми'' глагол најчешће слог или два дуг (не рачунајући [[хирагана]] суфиксе зване ''[[окуригана]]'' иако се они сматрају делом ''читања'').

Неке канђиканџи поседујуимају и мање позната ''читања'' звана ''[[Нанори|нанори]]'' (''nanori''), која се најчешће користе за имена особа и најсличнија су ''кун'јоми'' изговору. Називи места такође некада користе ''нанори'' (или, понекад, јединствена ''читања'' која се другде не могу срести).

'''''Гикун''''' (義訓 – ''Gikun'') је читање канђи канџи-комбинација када немају директне везе са посебним ''он'јоми'' или ''кун'јоми'' знаковазнаковима, већ су повезане са значењем говорних или писаних фраза. На пример, сложеница 一寸се може прочитати као ''исун'' (''issun'') са значењем „један ''сун''”, али се најчешће чита као једна реч ''чото'' (''chotto'') – ''мало (нечега)''. Овај начин читања се јавља и у неким јапанским презименима.

Многи ''атеџи'' (канџи који се користе као фонетски знакови) имају значења изведена из њихове употребе: на пример, данас архаично 亜細亜 – ''аџиааџија'' (''ajia'') се користило да се напише ''[[Азија]]'' канџијем; симбол 亜 данас значи ''Азија'' у сложеницама као 東亜 – ''тоа'' (''tōa''), „Источна Азија”. Из сложенице 亜米利加 – ''америкаАмерика'' (''amerika'') је узет други знак, додат му је знак за земљу или државу, дајући тако полузваничну кованицу 米国 – ''беикоку'' (''beikoku''), „земља пиринча'' са значењем ''[[Сједињене Америчке Државе]]''.

Друго, канџи који стоји сам – односно, написан само уз кана, не уз други канџи – се чита према ''кун'јоми''. Заједно са својим ''[[окуригана]]'', ако постоји, њихова основна функција је или именица или деклинован придев или глагол: на пример, 月 ''цуки'' (''tsuki'') „месец”; 情け ''насаке'' (''nasake'') „симпатија”; 赤い ''акаиакај'' (''akai'') „црвено”; 建てる ''татеру'' (''tateru'') „изградити”. Ретке канђиканџи сложенице имају ''окуригана'', као што су 空揚げ ''караге'' (''karaage'') „пржено” и 名無し ''нанаши'' (''nanashi'') „безимени”.

Постоје бројни изузеци од оба правила. 赤金 ''акакане'' (''akakane'') „бакар”; 日傘 ''хигаса'' (''higasa'') „сунцобран” као и познато 神風 ''камиказе'' (''kamikaze'') „божански ветар” користе ''кун'јоми'' иако су просте канџи сложенице. На срећу, већина изузетака другом правилу су просте именице: 愛 ''аиај'' (''ai'') „љубав”; 禅 ''[[Зен]]'' (''Zen''); 点 ''тен'' (''ten'') „ознака, тачка''.

Још компликација уноси чињеница да много канџи може имати више од једног ''он'јоми'': 説明 ''сецумеисецумеј'' (''setsumei'') „објашњење” према 灯明 ''томјо'' (''tōmyō'') „светло као понуда богу”.

Нека од познатих места, укључујући и [[Токио]] (東京 – ''Tōkyō'') и сâм [[Јапан]] (日本 – ''Нихон'' [''Nihon''] или ређе ''Нипон'' [''Nippon'']) се читају са ''он'јоми''; али, огромнаназиви већинавелике већине јапанских места се читачитају са ''кун'јоми'' (大阪 – ''Осака'' [''Ōsaka'']; 青森 – ''Аомори'' [''Aomori'']; 箱根 – ''Хаконе'' [''Hakone'']). Презимена се такође читају са ''кун'јоми'' (山田 – ''Јамада'' [''Yamada'']; 田中 – ''Танака'' [''Tanaka'']; 鈴木 – ''Сузуки'' [''Suzuki'']). Лична имена, иако се не сматрају ''јубако'', често се читају комбинацијом ''кун'коми'' и ''он'јоми'' као и ''нанори'' и могу се читати само уз искуство (нпр. 大助 – ''Даисуке'' [''Daisuke''] читање са ''он''-''кун''; 夏美 ''Нацуми'' [''Natsumi''] читање ''кун''-''он'').

Због могућности грешке, озговоризговор канџи се често може наћи записан малим знацима помоћу ''[[фуригана]]'' (изнад канђиканџи знака) или ''[[кумимоџи]]'' (са стране знака). Ово се често среће у текстовима намењеним деци, у ''[[манга]]'' стриповима и уџбеницима и другим књигама за странце. Такође, могу се срести и у новинама код ретких или мање познатих изговора, као и код знакова који нису у званично признатом сету основних канђиканџи (види доле).

На слици десно је дат пример примењених ''фуригана'' на тексту [[Kimi ga yo|јапанске химне]]. Сви канџи знакови изнад себе имају изговор написан [[хирагана]] писмом. Видети шланакчланак о химни за изговор и превод.<br> <small>(''кликните на слику за већи формат'')</small>

Неки знаци су упрошћени и они се називају ''шинђитаишинџитај'' (&#x65b0;&#x5b57;&#x4f53; - ''shinjitai''). Број знакова у општој употреби је смањен и донета је званична листа знакова које треба научити током одређених разреда образовања. Многи облици истих знакова као и необичне алтернативе свакодневних су избачене из употребе. Све ово је учињено са намером да се олакша описмењавање деце као и да се поједноставе канђиканџи који се користе у књижевности. Ово су, наравно, само препоруке, тако да се и шири дијапазон знакова осим ових и данас користи.

Званичне листе канђиканџи су:

* '''Канџи опште употребе''' (当用漢字 - ''tōyō kanji'') – 1850 знакова које треба научити до краја средње школе. У оквиру ових се налазе и основни канџи. Године [[1981]]. је ова листа је замењена са листом канђиканџи за свакодневну употребу.

* '''Канџи за имена''' (''џинмеиоџинмеијо канџи'', 人名用漢字 - ''jinmeiyō kanji'') – од [[2004]]. садржи 2232 знака. Током годинаВременом, Министарство правде повећавало је број знакова, а и даље ће додавати нове знакове на захтев родитеља као и још неколико у ређој употреби.

Идеограм за понављање (々) се користи за множину; изговара се као да је претходин канђиканџи написан двапут заредом..