Нићифор Григора — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.6.4) (Робот мења: pl:Nicefor Gregoras |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
'''Нићифор Григора''' ([[грчки језик|грч]]: Νικηφόρος Γρηγοράς, рођен око [[1295]], умро [[1360]]), је био [[Византија|византијски]] историчар, учењак и верски полемичар.
Григора је био родом из града Хераклеје на [[Црно море|црноморској]] обали [[Мала Азија|малоазијске]] области [[Битинија|Битиније]], епископском градићу. Са десет година остао је без оба родитеља и [[1304]]. године бригу о његовом одрастању, образовању и увођењу у јавни живот преузео његов ујак нама непознатог имена, епископ Хераклеје. Уз ујака је стекао темеље будућег образовања. Бавио се теологијом и Платоновом филозофијом. Претпоставља се да је још као младић дошао у Цариград где је захваљујући својој учености скренуо на себе пажњу [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]]. Цар
Године [[1324]]. предложио је реформу [[јулијански календар|јулијанског календара]] која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе [[Гргур XIII|Гргура XIII]] из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара. Цар је одобравао реформу, али је никада није спровео у дело. Пошто је био ућитељ Метохитове деце, одлучено је да он оде по [[Ирину Метохит|Ирина Метохит]], своју ученицу, а Метохитову ћерку, која је боравила на двору свог зета [[Стефана Дечанско|Стефан Дечански]]. Наиме, њен муж је био Јован Палеолог, синовац цара Андроника, који је током грађанског рата између деде [[Андроника II Палеолога]] и унука [[Андроника III Палеолога]] одлучио да се одметне од стрица и завлада у једном делу Царства као самосталан владар. Тражио је помоћ свог зета српског краља [[Стефан Дечанског|Стефан дечански]], који је био ожењен његовом ћерком Маријом Палеолог|Марија Палеолог]]. Током боравка на српском двору стигла му је понуда из Цариграда од Андроника II да одустане од својих намера, а да ће заузврат добити титулу цезара. Он је прихватио понуду, али је убрзо умро на спрком двору. На српском двору остала је његова жена Ирина. Нићифор Григора био је успешан у својој мисији и успео је да врати своју бившу ученицу у [[Цариград]]. У посланици пријатељу [[Андронику Зариди|Андроник Зарида]] оставио је податке о овом посланству, а њу је унео и у своје историјско дело.
Године [[1327]]. поново је избио рат између деде и унука Андроника. Када је старог Андроника [[1328]]. године свргнуо његов унук [[Андроник III Палеолог]], у немилост новог владара пали и Теодор Метохит и Нићифор Григора. Обојица су изгубили своју имовину, били су принуђени да се повуку из јавног живота. Григора је доживео и породичну несрећу, умро му је ујак заштитни. Ипак, један од ретких који је посећивао свргнутог цара био је управо Нићифор Григора. Њега је посећивала и његова ћерка [[Симонида]], удовица српског краља [[Милутина|Милутин]]. Временом, Григора се враћа у јавни живот византијске престонице. Први јавни наступ је имао на сахрани Андроника III, који је умро [[1332]]., где је одржао посмртни говор и након тога се приближава Андронику III. Исту улогу имао је и на сахрани јерменске принцезе Марије, мајке цара Андроника III. У центар пажње интелектуалних кругова се вратио када је прихватио изазов за јавну расправу са вештим теологом [[Варлам из Калабрије|Варламом из Калабрије]]. Григора је у беседништву и познавању теологије надмашио свог такмаца и тиме је стекао велики број ученика и следбеника.
Најзад, [[1332]]. године Андроник II је умро и након тога Григора се приближио новом цару. Андроник III му је поверио преговоре о унији цркава који су [[1333]]. вођени са легатима папе Јована XXII. Преговори су, као и у ранијим приликама, пропали али су изазвали нове доктринарне сукобе у Византији пошто су као бранитељи православља иступили монаси привржени [[исхаизам|исхаистичком]] учењу. Исхаизам је однео победу на синоду који је [[1351]]. сазвао у Цариграду [[Јован VI Кантакузин]] и Григора, који се противио овој доктрини, је након тога натеран да се повуче у манастир на две године. Прецизније податке о крају Григориног живота немамо, претпоставља се да је умро око [[1360]]. године.▼
▲
Када је 15.06.[[1341]]. умро цар Андроник није постојао нико погоднији да одржи говор од Нићифора Григоре.
Григора је био плодан аутор али за византијску историографију његово најважније дело је ''Римска историја'' (тј. Византијска историја пошто су Византинци себе сматрали [[Римљани|Римљанима]]). Историја је подељена на 37 књига и обухвата период од [[1204]]. до [[1359]]. године. Григора се углавном ослањао на историчара [[Георгије Пахимер|Георгија Пахимера]] чију је ''Историју'', која је обухватала период од [[1255]]. до [[1310]]. године, парафразирао, допунио и продужио у погледу хронолошких граница дела. Писао је помпезним, тешким стилом и доста пажње је поклањао верским препиркама и теолошким контроверзама. Са друге стране, Григора је био противник [[исхаисти|исхаиста]] и њиховог заштитника [[Јован VI Кантакузин|Јована VI Кантакузина]], тако да је своје теолошко-политичке погледе свесно унео у своју историју. Уз Кантакузина, Григора је био најзначајнији византијски историчар прве половине и почетка друге половине 14. века. Супростављени ставови Григоре и Кантакузина помажу нам данас да објективније сагледамо византијску историју тог периода.
| |||