Љубомир Ковачевић — разлика између измена

Основну школу похађао је у родном месту. Ниже разреде гимназије завршио је у [[Шабац|Шапцу]]. Више разреде гимназије и [[Велика школа|Велику школу]] завршио је у [[Београд]]у. Наставничку активност започео је [[1870]]. године као суплент у [[Неготин]]у а две године касније прешао је у [[Крагујевац]] у учитељску школу. Када је ова школа премештена у Београд он је дошао заједно са њом.

 

 

Брзо је постао члан [[Српско учено друштво|Српског ученог друштва]]. Био је изузетно активан у готово свим ондашњим српским културним и научним установама. Био је председник [[Српска књижевна задруга|Српске књижевне задруге]]. За академика га је именовао [[краљ Милан Обреновић]] [[1887]]. а након пензионисања [[Пантелија Срећковић|Пантелије Срећковића]] предавао је историју на Великој школи. Био је министар просвете у кабинету [[Стојан Новаковић|Стојана Новаковића]] између [[1895]]. и [[1897]]. године. Значајан је његов пројекат закона којим је [[Министарство просвете Краљевине Србије|Министрарству просвете]] ускраћено право да поставља професоре на великој школи. Током његовог деловања настава на високој школи се примакла универзитетском нивоу јер су ученици морали „радити и у семинарима, заводима и лабораторијама“<ref>[[Енциклопедија српске историографије]], приредили [[Сима Ћирковић]] и [[Раде Михаљчић]], одредница Љубомир Ковачевић, [[Београд]] [[1997]].</ref>. Наставничку делатност прекинуо је због обавеза у [[Српска краљевска академија|Српској краљевској академији]]. У овој научно-културној установи био је секретар одсека за друштвене науке а затим је постао главни секретар академије. Постао је државни саветник [[1912]]. године једногласном одлуком Народне скупштине. Учествовао је у два [[Српско-турски ратови|српско-турска]] рата ([[1876]]—[[1878]]) а у [[Први балкански рат|Првом балканском рату]] погинуо му је син јединац.