Фредерик Мистрал — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м srpski navodnici |
||
Ред 21:
Године 1855. Мистрал је заједно са Руманијом(Roumanille)и другим провансалским пјесницима започео издавање алманаха(часописа)поезије и прозе '''Armana Prouvençau'''.
Поријекло из старе провансалске породице само му је допринијело већем ангажовању у тематској обради његових пјесничких остварења:опјевао је славну прошлост Провансе и њену природу, а живот и сељаке у њиховој једноставности с патријархалним обичајима. Да би потакао чување тих вриједности основао је 1899. године музеј обичаја и живота Провансалаца. У француској књижевности име Мистрала, уз Ламартина(Lamartine) и Жама(Jammes), је најоригиналнија персонификација пјесничке провинције:он је у центру Провансе стекао и сачувао наклоност и фамилијарну навику код публике. Као интелектуалца антидрајфусовца Морас га је довео у
Када је ријеч о његовим дјелима у формално-поетичком смислу, треба нагласити да је хеленистичко знање, стечено у младости, изразио у сликовитом пејзажу родне Провансе, а своје сељаке настојао идеализовати. У том погледу створио је строфу са специфично мистраловском инвенцијом, и баш због такве форме ниједан провансалски пјесник послије Мистрала није се усудио преиначити је. Та призната оригиналност оличена је у двама спјевовима ''Миреј''(Mireille/Mirèio)и''Каландал''(Calendal/Calendau). Први је идилична поема из провансалске прошлости, објављена 1859, а други је изашао из штампе 1867. године. Написао је и "''Златна острва''"(Lis Isclo d'Or), збирку лирских пјесама, коју је објавио 1875. године. Са лириком се јавио и 1912.("Lis Oulivado"). У његовој књижевној оставштини је и једна трагедија. За своју пјесничку оригиналност награђен је 1904. године Нобеловом наградом за књижевност, коју је подијелио са шпањолским драмским писцем Ечегарајом-и-Еисагиром.
| |||