Јован VII Палеолог — разлика између измена

| име = Јован Палеолог

После прве побуне свога оца [[1373|1373]]. године]] која није успела, заједно са њим је делимично [[Слепило|ослепљен]], али га то није спречило да настави да игра важну улогу у борби за власт у Византији. Након друге побуне његовог оца и преузимања власти уз помоћ [[Ђеновљани|Ђеновљана]] [[12.08.]][[1376|1376]]. године]], трогодишњи Јован је овенчан за савладара. Међутим свега три године касније, у Византији је [[01.07.]] [[1379|1379]]. године]] дошло до новог преврата којим су [[Јован V|Јован -{V}-]] ([[1341]]—[[1376]], [[1379]]—[[1390]], [[1390]]—[[1391]]) и Манојло (-{II}-) враћени на трон, а Андроник и његов син Јован су збачени са власти, али им су им на управу додељени поседи око [[Селимврија|Селимврије]], [[Хераклеја Линкестис|Хераклеје]] [[Радосто|Радоста]] и [[Панидос]]а. Претпоставља се да је јуна [[1385|1385]]. године]] после смрти свога оца који је поново неуспешно покушао да преузме власт, Јован преузео самосталну управу над тим поседима.

Развој ситуације на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]] после [[Косовски бој|Косовског боја]] [[15.06.]] [[1389|1389]]. године]] и долазак [[Бајазит I|Бајазита -{I}-]] ([[1389]]—[[1402]]) на власт, довели су до новог притиска на Византију. Нови султан је свог противника решио да ослаби подстицањем Јована на побуну против његовог деде и имењака који је владао ''Царством''. Уз помоћ [[Османлије|османлијских]] снага, подршку дела [[Властела|властеле]] и права [[Примогенитура|примогенитуре]], он је [[14.04.]] [[1390|1390]]. године]] преузео контролу над Цариградом и прогласио се царем. Његова узурпација престола и јасна Бајазитова подршка, тумачени су на ''Западу'' као увод у османлијско заузеће Цариграда, о чему сведочи и чињеница да је [[Млетачки сенат]] у то доба својој делегацији коју је упућивао у Цариград дао посебне инструкције, за случај да у доба када они пристигну до ''Царице свих Градова'' на [[Златни рог|Златном рогу]] буде владао Бајазит. Међутим, као и приликом свргавања његовог оца, поново је на сцену ступио његов [[стриц]] Манојло (-{II}-) који је пред Јованом побегао на [[Лемнос]]. Он је два пута неуспешно покушао да продре у град, да би му [[17.09.]] [[1390|1390]]. године]] то и успело, чиме је Јован V по четврти пут враћен на престо.

Девет [[година]] касније, након пет година [[Опсада Цариграда (1394)|блокаде Цариграда]], Јованов стриц Манојло -{II}- је отишао на ''Запад'' у покушају да покрене нови [[крсташки поход]] против Османлија. У његовом одсуству, царски [[регент]] постао је Јован. Током четворогодишњег Манојловог одсуства, он је успешно водио одбрану града који је на крају спашен османлијским [[Битка код Ангоре|поразом код Ангоре]]. Иако се налазио у позицији да поново покуша да узурпира власт, Јован то није учинио чак и када је Бајазит умро после Ангоре, а Манојло продужио свој останак на ''Западу''. Сам цар се и сам прибојавао ове могућности, због чега је своју супругу [[Јелена Драгаш|Јелену]] и двојицу синова [[Јован VIII Палеолог|Јована (''-{VIII}-'')]] (савладар [[1421]]—[[1425]], цар [[1425]]—[[1448]]) и [[Теодор II Палеолог|Теодора (''-{II}-'')]] (морејски деспот [[1407]]—[[1443]]) склонио у [[Морејска деспотовина|Морејску деспотовину]] код свог млађег брата [[Теодор I Палеолог|Теодора -{I}-]] (морејски деспот [[1382]]—[[1407]]). По Манојловом повратку у престоницу, он му је предао власт после чега се повукао у [[Солун]] који му је додељен на управу и у коме је и умро [[1408|1408]]. године]].

Био је ожењен [[Ирина Гатилузио|Ирином Гатилузио]], из [[Ђенова|ђеновљанске]] породице [[Гатилузио]] која је донела победу [[1354|1354]]. године]] његовом деди Јовану -{V}- у сукобу са његовим [[Прадеда|прадедом]] [[Јован VI|Јованом -{VI}-]] ([[1331]]—[[1371]]), за шта су награђени [[Лезбос]]ом којим су управљали до османлијског освајања [[1462|1462]]. године]]. Са њом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син:

* [[Андроник V Палеолог|Андроник]] ([[1400]]—[[1407]]), који је ''-{[[de jure]]}-'' био његов савладар, иако је био само [[дете]] и умро пре њега