Википедија

Димитрије Матић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Cite web
Нема описа измене
Ред 16:
| женски_пол =
}}
'''Димитрије Матић''' ([[Рума]], [[18. август]] [[1821]] — [[Београд]], [[17. октобар]] [[1884]]) је био доктор филозофије, министар просвете, министар правде, заступник министра иностраних дела, председник [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]], члан Државног савета, члан Касационог суда, професор Лицеја, председник Скупштине.
 
== Биографија ==
Рођен је у Руми 18. августа по старом одн. 30. августа по новом календару 1821. године од оца Илије и мајке Спасеније. Спасенија је рођена Јовановић, тетка економисте и политичара [[Владимир Јовановић|Владимира Јовановића]]. Основну школу је завршио у Руми, гимназију је почео у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]] а наставио у [[Крагујевац|Крагујевцу]].<ref>{{Cite web |url=http://www.ruma.rs/portal/index.php/2009-01-28-11-29-06/204-2009-04-21-09-58-09.pdf |title= Вести|accessdate= |last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=-{www.ruma.rs}-}}{{Ботовски наслов}}</ref> Школовање је наставио на [[Београдски лицеј|Лицеју]] у Крагујевцу где је дипломирао 1841. Запослио се 1841. као чиновник у Београду. Заслугом [[Матеја Ненадовић|проте Матеје]] добио је стипендију и отишао на студије филозофије у [[Берлин]] и права у [[НемачкаУниверзитет у Хајделбергу|НемачкуХајделберг]] у Немачкој. Промовисан је за доктора филозофије 1848. у НемачкојБерлину. Од 1848. до 1851. је радио као професор грађанског и државног права на [[Београдски Лицеј|Лицеју]] у Београду. Секретар Апелационог суда постао је 1851. године, затим начелник спољног одељења Кнежеве канцеларије од 1855, и члан Касационог суда од 1858. године.
 
Министар просвете био је од 22. октобра/3. новембра 1859. до 20. марта/1. априла 1860. у Влади [[Цветко Рајовић|Цветка Рајовића]]. На том месту га је наследио [[Љубомир Ненадовић]] до 27. октобра/8. новембра 1860. у истој Влади. Члан Касационог суда постао је поново 12. новембра 1860. Главни секретар Државног савета био је од 29. децембра 1862. до 1866. године. Од 23. септембра/5. октобра 1868. до 10/22. августа 1872. био је министар просвете и црквених дела у Владама [[Ђорђе Ценић|Ђорђа Ценића]] и [[Радивоје Милојковић|Радивоја Милојковића]]. За то време 1868-1872 био је и заступник, вршилац дужности, министра иностраних дела.<ref>„Владе Србије: 1805-2005“, приредио [[Радош Љушић]], 596 страна, ISBN 86-17-13111-X, издавач „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд, 2005. године.</ref>
Ред 25:
Од 1872. је био члан Државног савета. Био је министар правде Србије од 1/13. октобра 1878. до 5/17. децембра 1879. у Влади [[Јован Ристић|Јована Ристића]]. Био је председник Скупштине Србије од 1878. Тај сазив Скупштине је ратификовао [[Берлински конгрес|Берлински уговор]] из 1878. године.<ref>http://www.msp.rs/History/ministri/DMatic_s.html {{ср}} и http://www.msp.rs/History/ministri/DMatic_e.html {{ен}}</ref>
 
Као министар просвете отворио је прву учитељску школу у кнежевини Србији, у Крагујевцу 27. јануара 1871. године.<ref>[http://www.vreme.com/cms/view.php?id=897857 Традиција, смерови, Болоња („Време“, 19. новембар 2009.)]</ref>
 
Редовни члан [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]] постао је 1. августа 1848. Председник овог друштва био је од 22. октобра 1859. до 29. марта 1860, по положају као министар просвете. Потпредседник је био 1863. Укидањем Друштва српске словесности и оснивањем [[Српско учено друштво|Српског ученог друштва]] постао је његов почасни члан од оснивања 29. јула 1864. Редовни члан Српског ученог друштва постао је 6. фебруара 1869.<ref>[http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=317, Биографија на сајту САНУ]</ref>
 
Бавио се превођењем, тако су 1844. објављена два његова превода „[[Марко Аурелије]], цар римски“ [[Игнац Аурел Феслер|Игнаца Аурел Феслера]] {{COBISS|ID=149887495}} и „Похвала Марку Аурелију“ [[Тома Кемпијски|Томе Кемпијског]] {{COBISS|ID=149886471}}. Ови преводи су имали друга издања редом 1863. и 1882. године. Превео је „Машатову малу француску граматику“ 1854. године {{COBISS|ID=136992007}}. Осим тога у облику прерађеног превода штампао је „Науку о васпитању“ Густава Адолфа Рикеа у три дела 1866–1868, и „Историју филозофије“ по Алберту Швеглеру у два дела 1865. године. Написао је: „Објашњење Грађанског законика“ у три књиге 1850–1851, укупно 1291 страна {{COBISS|ID=512002406}}, „Јавно право Књажества Србије“ 1851. године {{COBISS|ID=34037255}}, „Начела умног државног права“ 1851. године {{COBISS|ID=33743623}} за коју постоји савремено издање из 1995. године {{COBISS|ID=98201351}}. Дневник из периода студирања у Немачкој објављен је под насловом „Ђачки дневник 1845-1848“ и штампан 1974. године.{{COBISS|ID=25004303}}
Био је ожењен и имао троје деце, сина и две кћерке. Син је био санитетски пуковник др [[Стеван Матић]], кћи Јелена била је удата за пуковника Илију [[Чолак-Антићи|Чолак-Антића]], а кћи Персида за генерала [[Димитрије Ђурић|Димитрија Ђурића]]. ▼
 
▲Био је ожењен и имао троје деце, сина и две кћерке. Син је био санитетски пуковник др [[Стеван Матић]], кћи Јелена била је удата за пуковника Илију [[Чолак-Антићи|Чолак-Антића]], а кћи Персида за генерала [[Димитрије Ђурић|Димитрија Ђурића]].<ref>Милан Јовановић Стојимировић, ''Силуете старог Београда'', Просвета, Београд 2008, стр. 661. {{COBISS|ID=147506444}}</ref>
 
Димитрије Матић је преминуо у Београду 17. октобра 1884. године.
 
Његову докторску дисертацију открио је у архиви Лајпцишког универзитета филозоф [[Слободан Жуњић]] 2010. године.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Suochavanje-sa-Evropom-ali-i-sa-knjazom.sr.html О Димитрију Матићу - с поводом („Политика“, 3. јул 2010.)]</ref>
 
== Референце ==
{{извори}}
 
== Спољашње везе ==
*[http://digital.nb.rs/2010/direct.php?sign=NBPO-knjige-008 Марко Аурелије, цар римски, 1. свеска, 2. издање из 1863. године (Дигитална НБС)]
 
{{DEFAULTSORT:Матић, Димитрије}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Димитрије_Матић”