У хришћанству се бестрашће (односно апатија) погрешно вреднује као врхунска врлина.
У хришћанству се бестрашће (односно апатија) вреднује као врхунска врлина, односно оно што омогућује врлине. [[Јован Лествичник]] каже: "Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа - врлине." Он бестрасним назива човека који је "ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио [[Господ]]у"<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/lestvica/pouka29.htm Јован Лествичник, Лествица]</ref>. Тако, хришћанском поимању, бестрашће не значи само одсуство заинтересованости за створени свет, већ активну љубав према Богу. У [[аскеза|аскетској]] традицији свет се поистовећује са страстима, па велики хришћански аскета [[Исак Сирин]] речју и делом поручује "[[смрт свету]]". Максим Исповедник страсти види као препреке на путу богопознања, говорећи да: "бестрашће рађа расуђивање, а знање - љубав према Богу".<ref>[http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/stoslovi_ljubav2.htm Максим Исповедник, Стослови љубави]</ref> Међутим, и из Цркве упозоравају да "бестрашће пре времена је опасно", изван монашких традиција, и у условима породичног живота.<ref>[http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/odnos_strasti.htm Игњатије Брјанчанинов, Правилан однос према страстима]</ref>
