Леандро Фернандез де Моратин — разлика између измена

Трећи том његове књиге ''Драмска и лирска дела'' ({{јез-шпа|Obras dramáticas y líricas }}) из [[1825]]. посвећен је [[лирика|лирици]]. Његово дело обухвата скоро педесет година посвећености [[поезија|поезији]] из које проистиче мало више од стотинак песама: сто девет његових и једна која је приписана Пересу Магаљону у издању Леандровог дела ''Комплетне поезије'' ({{јез-шпа|Poesías completas}}). Моратин је аутор стотинак лирских композиција: девет [[писмо|писама]], дванаест [[ода|ода]], двадесет два [[сонет|сонета]], девет [[романса|романси]], шеснаест [[епиграм|епиграма]], затим различите композиције које чине осам лирских песама које се разликују од традиционалних узора, два превода и једна [[елегија]], романса у [[једанаестерац|једанаестерцу]] (епско певање у [[квартет|квартету]] ''Заузимање [[Гранада|Гранаде]]'') и девет превода [[Хорације|Хорацијевих]] дела. Као члан академије [[Аркадија]] у [[Рим|Риму]] под именом Инарко Селенијо, Моратин, лирски песник, није могао бити сматран врсним песником оригиналности и фантазије. Међутим, нема сумње да заслужује место поред два аутентична лирска песника 18. века у [[Шпанија|Шпанији]], а то су [[Мануел Хосе Кинтана]] и [[Хуан Мелендес Валдес]], а не поред осталих песника свога времена, који су у основи осредњи. Његове бриге које се тичу форме су побољшање, склад и изражајна равнотежа, у [[неокласицизам|неокласичној]] атмосфери, онако како је и логично, али прошарана прелазима између повлачења у самоћу и [[меланхолија|меланхолије]] чији је извор с једне стране Хорације, а с друге стране, стална промена стања ауторовог духа. Леандро де Моратин није био изразити песник шпанског 18. века, нити претеча нејасних [[романтизам|романтичарских]] тоналитета, већ чист и веран представник тог аутентичног поновног оживљавања [[класицизам|класичног]] укуса који се у својој потпуности подудара са зачетком [[романтизам|романтизма]].

 

 

 

'''Писма'''. Девет писама су инспирисана опширним низом тема и околности. Три од њих су упућена Принцу мира: искреност осећања захвалности према [[Мануел Годој|Мануелу Годоју]] ослобађа песника сваке сумње од ласкања. Друго, типично Хорацијево, упућено је једном министру, а везано је за корист од [[историја|историје]]. Следеће писмо намењено једном пријатељу служи му као изговор да поново сједини и изврне руглу ,, скрпљене” стихове песника из Кинтанове групе. Написао је и једно писмо у част маркизе од Виљафранке, поводом рођења њеног прворођенчета, грофа од Ниебла, а због чије ће преране смрти касније написати једну оду. Затим, писмо упућено дон Симону Родригу Ласоу, директору школе Сан Клементе, које је типично Хорацијево због теме која се тиче нарави мушкараца, који су стално незадовољни својом судбином .