Војислав Карановић — разлика између измена

Војислав Карановић је поступно градио песнички углед, деведесетих година прошлог века. Лирика Војислава Карановића је помно проницање у космологију нашег унутрашњег свете и света који нас окружује. Подстицај за писање је пронашао и у великанима, као што су [[Паскал]], Хедерлин, Гонгора. Врло често његову поезију одликује преплитање реалност конкретног са реалношћу халуцинација. У песмама осликава феномене који га окружују (атмосфера, клима, рељеф итд.). Војислав Карановић је предан чулним аспектима стварности, спаја онострано и овострано, једноставно и дубоко. Једна од основних преокупација Војислава Карановића је и испитивање могућности песничког језика. Његова поезија носи неколико важних особина неолиричаског обликовања песничког предмета, изразиту песничку слику, детаље у призору, повремену евокативност и везу актуелног доживљаја са доживљајем из прошлости и наглашену мелидиозност поетског језика. Добитник је значајних награда: [[Бранко Ћопић]], [[Бранко Миљковић]], [[Меша Селимовић]], Витал, Дисова награда за целокупно песничко стваралашво, а песничка збирка „Налет у светлости“ проглашена је најбољом књигом 2003. године у [[Србија|Србији]]. Неке песме су му превођене на [[енглески]] и [[немачки језик]].