Реактор са водом под притиском — разлика између измена

За примарно хлађење реактора користи се обична вода која кружи реактором при температури од 315 [[Целзијус| -{°C}-]]. Вода остаје у течном стању и при високим температурама због великог притиска (15 -{MPa}-). Вода примарног прстена се користи за загревање воде секундарног прстена која касније постаје засићена пара 6,2 -{MPa}-, на температури од око 275 [[Целзијус| -{°C}-]], која се користи за покретање [[парна турбина|парне турбине]].<ref>-{Glasstone & Senonske 1994, pp. 769}-</ref>

Као и сви реактори који су термичког типа, и ови реактори користе модератор за успоравање брзих неутрона ослобођених у фисионој реакцији. Вода која се користи за хлађење реактора, такође се користи и за [[модератор неутрона|модерирање неутрона]]. У процесу успоравања неутрона долази до реакција брзих неутрона са атомима модератора, односно са водоником[[водоник]]ом, при чему неутрони губе део своје енергије и постају термички. Вероватноћа ове реакције између неутрона и водоника се повећава са повећањем густине воде. Ова карактеристика реактора, да користе воду као модератор је веома важна са становишта нуклеарне безбедности, уколико дође до повећања темепературе у реактору, долази до смањивања густине воде као модератора, при чему је мања вероватноћа да додђе до термализације(успоравања) брзих неутрона, чиме се смањује реактивност у реактору. Приликом овог процеса долази до смањивања односно успоравања [[ланчана реакција|ланчане реакције]]. Оваква карактеристика се назива негативни температурни коефицијент реактивности, и чини овај тип реактора веома стабилним и безбедним.

Гориво које се користи у реакторима са водом под притиском је обогаћен са неколико процента уранијума[[уранијум]]а 235. Након обогаћивања [[уранијум диоксидадиоксид]]а, прашак се спаљује на високој температури како би се добиле тврде керамичке таблете обогаћеног уранијум оксида. Таблете округлог облика се онда стављају у цеви које су направљене од некорозивног материјала, зирконијума, а потом испуњене [[хелијум]]ом како би се повећао пренос енергије и лакше детектовале мане. Ове цеви су онда повезане у горивни елемент, који чине језгро реактора или активну зону реактора. Најчешће ови реактори имају око 200 до 300 горивних елемената, што је око 100t100 -{t}- уранијума укупно. Обично су цеви поређане у виду четвороугаоника, димензија од 14x14 до 17x17 шипки (цеви). Дужина горивних елемената је око 4-{m}-.

Бор и шипке за контролу се користе у циљу одржавања температуре у реактору на жељеном нивоу. Повећана температура у језгру реактора доводи до смањивања вероватноће да дође до фисионе реакције, тиме се смањује енергија ослобођена из активне зоне реактора. Оператер може у том случају да дода [[бороваборна киселина|боровуборну киселину]] или контролне шипке у реактор, да спусти температуру на жељени ниво.

[[Бор]] има способност да апсорбује неутроне[[неутрон]]е, чиме смањује њихову концентрацију у води за хлађење, што директно утиче на смањење активности неутрона.