Infracrvena spektroskopija — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 2:
Infracrvena porcija elektromagnetnog spektra se obično deli u tri regiona: bliski, srednji i daleki, na osnovu njihovog odnosa sa vidljivim spektrom. Visoko-energetski bliski-IR, na aproksimativno 14000–4000 -{cm}-<sup>−1</sup> (0.8–2.5 -{μm}- talasne dužine) može da pobudi harmonijske vibracije. Srednji infracrveni region, aproksimativno 4000–400 -{cm}-<sup>−1</sup> (2.5–25 -{μm}-) se može koristiti za studiranje fundamentalnih vibracija i srodnih rotaciono-vibracionih struktura. Daleki infracrveni opseg od aproksimativno 400–10 [[talasni broj|-{cm}-<sup>−1</sup>]] (25–1000 -{μm}-), leži pored [[Mikrotalasi|mikrotalas]]nog regiona. On ima nisku energiju, te se može koristiti u [[rotaciona spektroskopija|rotacionoj spektroskopiji]]. Imena i klasifikacija IR podregiona su konvencije.
==Teorija==
Infracrvena spektroskopija koristi činjenicu da molekuli apsorbuju na specifičnim frekvencijama koje su karakteristika njihove strukture. Oni apsorbuju na [[Rezonancija|rezonantnim frekvencijama]], i.e. frekvencija apsorbovane radijacije je jednaka frekvenciji veze ili grupe koja vibrira. Energije su određene oblikom molekulske površine [[potencijalna energija|potencijalne energije]], masama atoma, i vibracionim sprezanjem.
==Literatura==
| |||