Алфред де Вињи — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
додато: Три песничке збирке |
додат пододељак: Суђаје |
||
Ред 40:
Вињијева склоност, која се види већ у првој збирци, да, посматрајући садашњост, гледа у прошлост, сликајући разне цивилизације и културе и да у том смислу дели своје песме, обележева и другу његову збирку ''Древне и модерне песме'' ({{јез-фр|Poemes antiques et modernes}}). Збирку је Вињи први пут објавио [[1826]], затим допуњено издање [[1829.]] и коначно издање [[1837|1837. године]]. Поделио ју је у три књиге: ''Мистична'', ''Античка'' и ''Модерна''.
''Мистична књига'' ({{јез-фр|Livre mistique}})је састављена од три [[Поема|поеме]] и уметнички је најуспелија. Прва поема, ''Мојсије'', за основу и оквир има [[Библија|библијску]] [[Легенда|легенду]] којом се песник служи да би преко [[Мојсије|Мојсијевог]] лика дао симбол човека који је изнад осталих по својој моћи, али је баш због тога усамљен, несхваћен и уморан. Изражавајући ову своју идеју, на оригиналан начин, Вињи је дао велики допринос развијању омињене романтичарске идеје о несхваћености и усамљености [[Геније|генија]] и ту ће идеју и касније користити. У другој поеми, ''Елоа или сестра анђела'', такође симболичној, дата је слика безграничног сажаљења и жртвовања прожета дубоким [[Песимизам|песимизмом]]. Вињи се у њеном писању донекле угледао на [[Енглеска књижевност|енглеског песника]] [[Томас Мур|Томаса Мура]], али је и по обради и по основној замисли оригинална. У овој поеми се налази и мотив сажаљења [[Анђео|анђела]] према [[Satana|сатани]], потпуно непознат [[Хришћанство|хришћанству]] и крајње несвакидашањан за то време. Мотив је плод Вињијеве имагинације и нема паралеле у традицији. Трећа поема у оквиру ''Мистичне књиге'' је ''Потоп'' у којој се песник буни против [[Бог|божанске]] свирепости и неумитности врховних закона.
Из ''Античке књиге'' издваја се поема ''Јефтејева кћи'', која подсећа на Игоову ''Легенду векова'' и ''Античке поеме'' [[Леконт де Лил|Леконта де Лила]] и у којој песник третира сличан мотив као и у ''Потопу''. У ''Модерној књизи'' занимљива је песма ''Рог'', где Вињи евоцира [[Средњи вијек|средњовековну прошлост]] тј. храброг [[Песма о Ролану|Роланда]] у кланцу Ронсово који на крају остаје говото потпуно сам, слично као и Мојсије, јер се истиче својом снагом.
==== Суђаје ====
Збирка песама ''Суђаје'' ({{јез-фр|Les Destinees}}) је ремек-дело Вињијеве поезије. Објавио ју је постхумно тестаментарни извршилац Луј Ратисбон [[1864]], годину дана након смрти песника, распоређујући песме према свом нахођењу, али пазећи о намерама и схватањима њиховог аутора. Распоред песама је тематски, што даје слику развоја Вињијеве мисли и неку врсту прегледа развоја и судбине човечанства према његовој замисли. У уводној песми, ''Суђаје'', приказује се судбинска оптерећеност човечанства од његовог настанка, док завршна песма, ''Чисти дух'', представља последњу тачку еволуције песникове мисли. Између ове две оквирне песме налази се неколико такође значајних песама за разумевање Вињијеве мисли. ''Пастирева кућа'' показује човеку остављеном самом себи путеве олакшања - лепоту природе, узвишеност мисли, благост жене. ''Самсонов гнев'' носи снажну симболичну слику патњи и разочарења које доноси вољена жена, додатно обогаћену личним песниковим искуством. ''Курјакова смрт'' преко призора снажног отпора, достојанствене патње и храброг умирања животиње даје пример човеку за [[Stoicizam|стоичко]] подношење тешкоћа и немо и поносно прихватање трагичности људске судбине. Песма ''Маслинова гора'' је прожета [[Метафизика|метафизичким]] немиром и идејом [[Свети Августин|светог Августина]] да Бог није поштедео ни сопственог сина. Из целе ове збирке исијава Вињијев песимизам, умерен и оплемењен сазнањем и прихватањем човекове судбине.
=== Мисаони аспект Вињијеве поезије ===
| |||