Катедрала у Ремсу — разлика између измена

{{Координате|49_15_13.20_N_4_2_2.64_E_type:landmark_region:FR|49° 15′ 13" СГ Ш, 4° 2′ 2" ИГД}}

[[Слика:Reims Kathedrale.jpg|300п|десно|мини|Спољашњост кантредале Нотр-Дам у Ремсу.]]

Катедрала у Ремсу је значајно оштећена у [[Други светски рат|Другом светском рату]], а нарочито током [[Први светски рат|Првог светског рата]] кад су [[Немачка|немачки]] војници освојили и опљачкали Ремс. Немачка војска је заузела узвишења око града, одакле је током 4 године бомбардовала град, при чему су оштећене многе зграде, па и катедрала. У Ремсу је [[1945]]. године у штабу савезничке војске [[Нацистичка Немачка|Немачка]] потписала безусловну капитулацију. Катедрала је комплетно рестаурисана у периоду од [[1918]]. до [[1937]]. Године [[1991]]. уврштена је у [[УНЕСКО]]ву листу светске културне баштине.

 

Катедрала је била центар црквиног комплекса и представљала је Небески Јерусалим за људе средњег века, такође је била центар и симбол архиепископске моћи, као надбискупија за неколико епархија северне Француске.

Са сјајним фасадом неједнаких димензија, њену унутрашњост карактерише изразита вертикалност, богатство пластике и изузетан квалитет градње.

 

Први сакрални објекат на овом месту је саграђена на самом почетку петог века. Била је то скромна грађевина, која је касније дограђивана и увећавана, прво за време Каролинга, а после и почетком дванаестог века у стилу ране готике. Страдала је у пожару 1210.године и убрзо затим је потпуно сравњена. Хор је грађен од 1211.-1241. По општем је веровање, мада се неки историчари и даље споре око тога да је градња нове катедрале започета 1211., камен темељац је поставио архиеписком Обри од Хумбера, 6. маја, на дан годишњице од пожара. Прва фаза била је изградња хора, трансепта и задњег распона главног брода, што је завршено до 1241. Рад на западној фасади настављен је у другој половини тринаестог века. По стилу фасаде, пошто архивских извора нема, може се закључити да је портал завршен око 1270., а горњи делови розете до краја тринаестог века. Централни делови и они на југу са галеријом краљева, који су направљени изнад розете, завршени су почетком XIV века.

Више од техничке еволуције, готика је значајно усавршила знања о техничким карактеристикама материјала. Иако камен доминира, катедрала не би постојала без бројних других материјала. Стакло је веома много коришћено у стотинама квадратних метара витража на прозорима, међутим данас је готово сво стакло са нижих прозора ново, пошто је оригинално нестало у вандализмима и ратовима током 18.века.

Током реастаурације је откривено да су све скулптуре биле бојене светлим бојама, како би запале за око и истакле реалнизам у свакој фигури. Изненађујуце је да боја никада није обнављана нити поправљана, једноставно је пуштена да избледи, за разлику од сличних споменика, као што је катедрала у Амиену.

 

Прозор. Следећа архитектонска посебност је тачност основних тачака летећи подупирача, готово истоветност унутрашњњих ослонаца, као и широка употреба потпорних стубова. Изнад свега, тзв, ремуа прозор дефинише архитектуру катедрале. Овај прозор се састоји из две ланете окружене са шестоделном розетом. Конструкција овог прозора је независна од архитектуре која је окружује. Од Ремса, такозвано прозорско постоље постаје, по први пут у историји архитектуре, основни елемент грађевине.

Фасада. Ахитектонски план за фасаду , на почетку био замишљен да буде као код њених претходника, катедрала у Нојону, Паризу и Лаону, али је радикално промењен између 1250. и 1260., доласком нове генерације градитеља, па је следствено томе еволуирао у зрелије уметничко остварење, а димензије фасаде никада нису уједначене. Портал приказује илузионистичку композицију, где су строге линије камуфлиране свуда присутном скулптуром, док се забат издваја из фасаде као монументални заклон.

 

Анђели са прве скулптуре на chevet – у (назива се још и Зрачна капела -Radiating Chapel, полукружна апсида на истоку, везује се искључиво за француску готику) показује другачији приступ. Састоји се од анђела, испод кровног венца капеле, и свих скулптура са фасаде портала северног дела трансепта. Скулптуре су прецизно датоване на1220. Стлови варирају, а разлике у квалитету су велике, као да су уметници још увек тражили свој особити стил у време раног периода изградње. Анђели су приказани у префињеној елеганцији, класичне лепоте тога времена, а други слични примери се могу пронаћи на порталима западне фасаде. Неки су приказани са дискретном слободом покрета, што је била новина за рани тринаеси век.

Портали на северној страни трансепта. Статуе стубови са централног портала – Портал Светаца – држање им је слично анђелима са капеле, често пуно дрхтавих покрета. Оно што издваја ове портале је засигурно квалитет рељефне скулптуре на тимпанонима, осликавајући живе сцена у пажљивим композицијама. Праведно прослављено Ускрснуће мртвог на порталу Пресуде - леви портал - је дирљиво сведочење уметничке осећајности, у приказу акта и у погледу покрета. На дну сцене су Апостоли, чије је ранији лик тешко пронаћи, пошто је било много могућих модела, једноставно се називају стлом 1200 их, а могући модели су Шартр или Мосана.

Beau-Dieu – добри Бог (Пастир бонус, Христ) и скулптуре са горњих делова трансепта. Поредећи статуе-стубове са централног портала са статуом Христа на тримоу, може се запазити велика разлика. Христ је сигурно први израз онога што ће постати велики ремуа стил вајара следеће генерације (1230.-1245.). Поштовање према природном је приказано на овој статуи: величанствена дубина драперије, истовремено смирен и чврст, грандиозност тела, смиреност и решеност на лицу, добро моделовано. Често га пореде са Beau-Dieu из Амиена, па иако је иконографија слична, стил и општи утисак који оставља, су довољно различити да би их радио исти аутор или група. Моћни ремуа стил се види на Галерији Краљева, на статуи Адама и Еве и на онима који приказују Цркву и Синагогу, у нивоу розете трансепта.

 

Први урађени делови западне фасаде, су рађени у неколико потпуно различитих стилова. Једна од најчувенијих радионица у Ремсу је била такозвана "Antiquisant" радионица, пошто је њихов стил трпео велики утицај од римских, чак и грчких модела. Радионица је урадила изванредну групу Чин божанске милости на централном порталу: мала, чврста, „влажних“ набора, јаких, реалистичних тела приметних испод драперије, одајући поверење, са физиономијом антике, смиреношћу и безвременошћу.

На фасади се такође може запазити утицај из Амиена. На два центарлна лика са сцена Увођења у Храм, на левој страни централног портала, примећује се идентична драперија као на трансепту, изрази су надмени, као удаљени, јасна, чиста, мека женска лица.

Овде је једна специфична Ремуа карактеристика коју треба споменути: доследност античком утицају. Као што се може видети, присутан је на спољњем делу олтарске апсиде, тзв [[chevet]]-у, из двадесетих година тринаестог века и ауторитативно изражен на порталима фасаде из 1240. Овај утицаје се такође може видети у у одређеним фигурама на архиволтама јужног портала фасаде (1260.-1270.), као и на великим амђелима на западним подупирачима брода. (1280.).

 

Розета на северно делу трансепта. Тема ове розете је Стварање света. У средишњем окулусу представљен је Бог Отац, сјајна двадесетчетири медаљона у дуплом венцу. Унутрашњи део описује причу Адама и Еве, као и Каина и Авеља, док спољашњи приказују анђеле и душе Стварања. Рађена је у „сувом“, или „тврдом“ стилу, као супротност меком малтерским радовима. Завршена је око 1240.

Розета на западној фасади. Ова розета је посвећена величању Богородице, заштитнице Катедрале. Одважан дизајн фине мреже стакла представља једну од најлепших достигнућа тог времена, уједињујући иконографске теме Успења и Велике госпоине, одлазак Марије на Небо. У средишњем окулусу, Богородица је у полулежећем полужају, а осликава се тренутак када испушта последњи дах, уз присуство апостола, у медаљонима унутрашњег венца. У следећем венцу анђели прате Марију у њеним последњим тренуцима. Старозаветни краљеви и пророци у врху ланцете, подсећају да је долазак Месије одавно оглашен. Приказ Христа који дочекује душу своје мајке, на уметку између лучних кракова, употпуњује дело. Начин на који су фигуре урађене, стил са великим степеном афектирања, дозвољава претпоставку за датовање розете на другу половину тринаестог века.