Принцип самоваспитања — разлика између измена

м
Разне исправке
м (razne ispavke)
м (Разне исправке)
Овај, као и сва други принципи упућују на то да су активности васпитача усмерене ка детету и у његову корист, што значи да васпитач треба да брине о остварености васпитно-образовних циљева, односно о резултатима које постиже, па наравно тако и о самом детету. Међутим, уколико та брига прерасте у претерано брижан, заштитнички став, код [[дете]]та могу да се појаве непожељне особине, као што су опадање самосталности и сигурности у себе, а и опадање целокупне активности детета. Сазревање младих подразумева и преузимање све веће одговорности и бриге о себи, о својим задацима и [[учење|учењу]] (тзв. стицање „радних навика“) и о свом [[понашање|понашању]]. [[педагог|Педагози]] инсистирају да ученик не сме да буде само објекат у васпитно-образовном раду, већ и субјекат, активан учесник у васпитању, односно на тај начин - самоваспитању. Суштина је да васпитач мора да пронађе праву меру; он као [[организација|организатор]], [[иницијација|иницијатор]] и [[реализација|реализатор]] треба да се стара и брине о својим ђацима, да их упућује, [[савет]]ује и усмерава, али истовремено и да их охрабри да и они сами преузму одговорност и обавезе према себи, али и о [[заједница|заједници]] којој припадају. Да би се то постигло, веома је важно да постоји сарадња између васпитача и васпитаника.<ref>Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.</ref>
 
== ИзвориРеференце ==
{{reflist}}
 
1.572.075

измена