Други српско-турски рат — разлика између измена

Један батаљон Крагујевачке бригаде Друге шумадијске дивизије побунио се 7. децембра 1877. године и одбио да иде на фронт, па су војници из [[Крагујевац|Крагујевца]] отишли у [[Топола (град)|Тополу]], у нади да ће им се придружити и други батаљони, да ће им се на чело ставити [[Петар Карађорђевић]] који би свргао [[Милан Обреновић (кнез)|кнеза Милана]] и затим одустао од рата. Ово је био покушај карађорђеваца да изврше преврат у Србији. Буна је угушена без крви 11. децембра, побуњеници су похватани и сурово кажњени. Неки од организатора буне кажњени су и стрељани у [[Аранђеловац|Аранђеловцу]] тек 31. маја 1878. године.

Циљ овог рата био је исти као и Првог српско-турског рата: ослобођење српског народа испод турске власти и територијално проширење према Југу. Ратни план српске војске заснивао се на чињеници да Србија, на захтев великих сила, не може имати претензије према [[Босна|Босни]], као и захтеву Русије да се помогне њиховој војсци у надирању ка југу Бугарске. На бази ових чињеница, [[ратни план]] је предвиђао да три од пет српских корпуса (Шумадијски под командом [[Јован Белимарковић|генерала Белимарковића]], Моравски под командом [[Милојко Лешјанин|пуковника Лешјанина]] и Тимочки под командом [[Ђуро Хорватовић|пуковника Хорватовића]]) са укупно око 46.000 људи и 128 топова развију напад према југу и југоистоку, опколе [[Ниш]], заузму [[Бабина глава|Бабину главу]], [[Бела Паланка|Белу Паланку]] и [[Пирот]], те наставе наступање према [[Софија|Софији]] ради садејства руској Дунавској армији. Дрински корпус под командом [[Ранко Алимпић|генерала Алимпића]] да буде у одбрани према Босни, а Јаворски корпус под командом [[пуковник Николић|пуковника Николића]] да у повољном тренутку пређе из одбране у напад према [[Нови Пазар|Новом Пазару]] и [[Сјеница|Сјеници]]. Тимочко-зајечарска војска под командом [[пуковник Здравковић|пуковника Здравковића]] да нападне и освоји [[Кула (Бугарска)|Кулу]] и [[Видин]].

Турски ратни план предвиђао је упорну одбрану на свим правцима, ради чега су многе тачке у долини река [[Нишава|Нишаве]], [[Јужна Морава|Јужне Мораве]], [[Рашка (река)|Рашке]] и [[Ибар|Ибра]] биле добро утврђене, а најснажнија утврђења били су Ниш, Нови Пазар и Пирот.

Генерал Белимарковић наредио је да се нападне Пирот са три колоне. Крваве борбе вођене су 25. децембра на утврђеним положајима [[Нишор (Пирот)|Нишор]], што није дало резултате, па су наредних дана турски положају заокружени са неколико страна, а Турци, који су у Пироту имали јаке снаге (12 батаљона), 28.децембра у зору напустиле су град да не би биле потпуно блокиране. После ослобођења Пирота, јединице српске војске ослободиле су још и [[Кула (Бугарска)|Кулу]], [[Брезник]], [[Трн]] и [[Радомир (град)|Радомир]] и биле заустављене код [[Сливница (Бугарска)|Сливнице]] 5. јануара 1878. године на вест да су Руси заузели Софију.

После заузећа Софије, Руси више нису тражили српску помоћ и сарадњу, па је српска Врховна команда одлучила да напад усмери према Косову. Одлучено је да се Моравски и Тимочки корпус, под командом пуковника Лешјанина, упуте преко Куршумлије, Самокова и Преполца, односно долином [[Пуста река (притока Јужне Мораве)|Пусте реке]] и преко [[Голак|Голака]] на Приштину, а да Шумадијски корпус, под командом генерала Белимарковића, долином Јужне Мораве и Грделичком клисуром избије у рејон Врања, па по његовом ослобађању такође удари на запад према Приштини.

Шумадијски корпус је од 20. до 24. јануара ослободио целу Грделичку клисуру и стигао на домак Врања. За одбрану Врања Турци су прикупили око 7.000 бораца редовне војске и око 3.000 башибозука, 8 топова и два [[ескадрон|ескадрона]] коњице. Жестоке борбе за Врање вођене су 30. јануара, па су Турци под јаким притиском српске војске Врање напустили ноћу 30/31. јануара. Корпус је затим окренуо према Приштини, у [[Гњилане]] је ушао 4. фебруара, а једно његово извиђачко одељење 5. фебруара у [[Грачаница (Приштина)|Грачаницу]], када је и до њих стигла вест о примирју из Једрена.