Морихеј Уешиба — разлика између измена

Изразито ситан и малог раста, али се већ од десете године интересовао за [[Борилачка вештина|борилачке вештине]]. У осамнаестој години отац, члан градске управе Танабе, шаље га у [[Токио]] да постане трговац. Тамо почиње учити Кито Рy Ју Јутсу код Токасабуро Токозаве, али после пар месеци се разболео од [[бери-бери]], па је морао да се врати кући.

Очева смрти [[1918]]. га је дубоко потресла. Изазвала потребу за самоћом, размишљањем, за понирањем у суштину вечите загонетке – тајне живота и смрти. Повлачи се у планину и предаје интензивном духовном животу. Заинтересовао се за Омотокyо религију коју је проповедао Дегуцхи, затим се сели у Ајабе да би религију учио на извору, од самог Дегуцхија. Омотокјо религија је приповедала јединство са природом, општу љубав, мир, хуманост, идеје којима је Уешиба инклинирао, али ту их је нашао уобличене. Јер тражио је решење за јад који га је све више оптерећивао. Дубоко хуман, осећао је да нешто није у реду са наклоношћу према крајње нехумано орјентисаниморијентисаним вештинама којима се бавио са једне стране и његова природа која је тежила у складу са љубављу, доброчинством и стваралаштву за опште добро. Борилачке вештине које је научио биле су супротне племенитости, средство убијања и сакаћења, усмерене ка нескладу, не хуманости и деструкцији. Како није желио да напусти борилачке вештине трагао је за решењем конфликта настављајући усавршавање. Септембра 1922. стекао је звање мајстора Схинкаге Рyу Ју Јутсу, а учио је и Јари Јутсу када је, изненада, нашао излаз.

Може рећи да је [[1925]]. аикидо комплетно идејно и технички конципиран. Једино је недостајао адекватан назив, који је усвојен тек [[1942]]. Уешиба се са породицом сели у Токио [[1927]]. за нову годину. Већ се за његову вештину сазнало у вишим круговима, па му принц Шимазу омогућава да у његовом билијарском салону отвори свој први дођо. Међу првим ученицима су се нашле кћери Шимазуа, адмирала Такесхите и грофа Јамамотоа.

*[[1928]]. Обзиром на све већи интерес за нову вештину, Уешиба се сели у већи дођо. У то време почиње да тренира код њега и тадашњи студентски џудо шампион Иво Касхара, а зову га и за предавача на морнаричкој академији. Код њега и студенти глуме и играња учили су кретања.

*[[1929]]. Уешиба се поново сели у већи дођо, али како и тај убрзо постаје претесан, онај део чланства који је био утицајан на политичком и финансијском пољу, успео је омогућити изградњу великог наменског дођоа. Након пресељења посетио га је Јигоро Кано, (оснивач џудоа) са Нагаоком и још неким члановима Кодокана (централног института за џудо). Када је Кано видео Уешибу у акцији изјавио је: „То је мој идеал Будоа“, а касније је рекао: „Волео бих ангажовати Уешибу за мој Кодокан – Али он је велики учитељ, па је то немогуће. Зато бих волео послати неколико способних људи са наше стране да уче код Уешибе.“ Иако нису званично упућени од стране Кодокана, код Уешибе долази да тренира више носилаца високих звања у џудоу, а међу првима Нагаока, Минору Моцхизуки и Јиро Такеда.

*[[1931]]. нови Дојо добија назив Кобукан. У то време је Уешиба већ имао око 40 ученика, међу којима је било доста носилаца високих звања за џудо или кендо. Нешто касније се укључује и Кењи Томики, Творац Госхин – јитсу кате у џудоу и шеф Аикидо секциј при Кодокану.

*[[1931.]] Уешиба издаје књигу Будо Ренсху. Када је [[13. новембар|13. новембра]] [[1932]]. Будо Сен Јокаи (Асоцијација за унапређење Будо-а), Уешиба је изабран за њеног првог председника [[1935]]. Направљен је филм о Аики Будо-у, што је једини предратни филм Уешибе.