Грађанско право — разлика између измена

Судска пракса представља примену, а не стварање права, те тако не може да буде ни извор права. Међутим, постоје и неки изузеци. Нпр. у [[СФРЈ|бившој Југославији]], после [[Други светски рат|2. светског рата]], укинути су сви правни прописи [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], али је остављена могућност да се примењују као правна правила ако нису у супротности са социјалистичким поретком, вредностима, Уставом и касније донетим законима. О њиховој примени одлучивале су судије и на тај начин попуњавали правне празнине, те фактички стварали право. Њихове одлуке су касније инкорпорисане у одговарајуће законе који су доношени. Други изузетак је тај да се, при судовима, одржавају заједничке седнице и доносе упутства и разне одлуке, које служе рационализацији и ефикасности у одлучивању судова. Наиме, нижи судови нису обавезни да доносе одлуке које су у складу са одлукама виших судова, али тиме се повећава ризик да њихова одлука буде поништена од стране вишег суда. Због тога нижи судови избегавају да доносе одлуке које су супротне уобичајенима, тако да фактички одлуке виших судова постају извор права. Нарочито се то односи на Упутства Врховног суда. Наравно, све ово важи само за [[европско-континентални правни систем|европско-континентални систем]]. У [[англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска одлука је главни и најважнији извор права.

 

 

== Литература ==