Етар (физика) — разлика између измена

Пошто је у данима бурног развоја физике свако таласно кретање повезивано са еластичном средином кроз коју се талас простире тако се и електромагнетно таласно зрачење (када је доказана таласна природа светла) повезало са замишљеном идеалном средином која је непокретна, нема масу и идеално је еластична. Дат јој је назив '''светлоносни етар'''. Теорије које су укључивале етар нису одмах добиле свој коначни облик. [[Кристијан|Хајгенс]] је у XVII веку поставио хипотезу да је светлост таласно кретање кроз етар. Сматрао је да је светлост лонгитудинални талас, чему се Њутн противио, тврдећи да светлост има честичну природу. [[Огистен Жан Френел|Френел]] доказује трансверзалност таласног кретања али је нејасно да ли се етар креће заједно са Земљом кроз свемир или је непокретан. Цео XIX век протиче у покушају доказивања непокретности етра, што не успева.

У другој половини XIX века ова теорија није довођена у питање, али је било све више питања и експеримената који су захтевали измене у теорији. Све измене које су предлагане су биле ситне и нису доводиле у питање постојање етра. [[Џејмс Клерк Максвел|Максвелова]] теорија електромагнетизма и његове једначине су утврдиле да је светлост електромагнетно зрачење које се простире брзином светлости '''c'''. Међутим, ако не постоји референтна тачка у свемиру у односу на коју рачунамо ову брзину, то значи да брзина светлости може бити различита у разним ситуацијама. Због овог проблема је етар узет као непокретни референтни систем ([[Исак Њутн|Њутнов]] релативитет) у односу на кога се рачунају све брзине у универзуму. Онда се појавила [[специјална теорија релативности]], одбачена је могућност о непокретној тачки у свемиру и апсолутно непокретном телу, а сва кретања су постала међусобно релативна. Етар се у овој теорији није појављивао. [[Хипотеза]] о постојању етра је потпуно одбачена.