Побуна у Источној Немачкој — разлика између измена

Важан догађај иза Гвоздене завесе догодио се након [[Стаљин]]ове смрти у марту [[1953]]. године. Демократске снаге у целој источној Европи понадале су се да је совјетска доминација при крају, а у томе су их често охрабривали и радиопрограми емитовани са Запада. У јуну 1953. вођство СЕД-а је у намери да повећа животни стандард представило политку "Нови„Нови смер"смер“. Економска политика уведена на иницијативу економисте Маљенкова у [[СССР|Совјетском Савезу]] значила је веће инвестиције у лаку индустрију и потрошачка добра. Иако је та мера требало да иде њима на руку, за источнонемачке раднике то је значило повећање ионако високих квота. Одлука [[Политбиро]]а да поправи статистику радног учинка за десетак постотака била је кап која је прелила чашу. Дана [[16. јун]]а 1953. скупина грађевинских радника у Источном Берлину покренула је штрајк након што им је саопштено да ће им плате бити срезане уколико не достигну задате квоте. Након што је број штрајкача нарастао изнад очекивања на пет хиљада, за следећи дан је био заказан генерални [[штрајк]]. У омасовљавању протеста важну улогу је имала радио-станица у Западном Берлину путем које су штрајкачи добијали информације, али не постоје докази о повезаности демонстраната с америчким обавештајцима.

У јутро [[17. јун]]а у средишту Источног Берлина окупило се стотињак хиљада демонстраната, а све већи број је долазио. Истовремено је у свим осталим источнонемачким градовима био заустављен рад или је дошло до неког облика протеста па је више од четири стотине градова и села било захваћено демонстрацијама. У [[Дрезден]]у су демонстранти заузели радио-станицу и почели са емитовањем противрежимских порука, а у граду [[Хале]]у су исто чиниле локалне новине. Демонстранти су тражили повратак старих радних квота, али њихови захтеви су брзо проширени из привредних у политичке па је затражена оставка источноњемачког водства и расписивање слободних избора. Извештаји су говорили о паролама против комунизма и хваљењу америчког председника [[Ајзенхауер]]а, а све је прерасло у нападе на владине зграде и скидање комунистичких обележја, па чак и у покушај ослобађања политичких затвореника из затвора у Барнимштрасе. Истог јутра је на источноберлинском [[Александерплац]]у пала и прва жртва након што је [[оклопни транспортер]] прегазио једног демонстранта. У таквој ситуацији источнонемачко комунистичко вођство на челу с [[Валтер Улбрихт|Валтером Улбрихтом]] било је присиљено да се обрати совјетској војсци за помоћ, иако је вероватно совјетска контролна комисија у Берлину сама донела одлуку о гушењу немира силом. Наиме, Источна Немачка се налазила чврсто под окупацијом [[Црвена армија|Црвене армије]] па у то време још увек није имала своју војску. Источна Немачка је била најважнији стратешки "плен„плен" Совјетског Савеза након Другог светског рата и ни у ком случају Москва није могла да допусти довођење у питање свог ауторитета. Око поднева истог дана полиција је блокирала све излазе са градског трга, након чега су стигли совјетски тенкови [[Т-34]]. Под не до краја разјашњеним околностима у поподневним сатима дошло је до сукоба демонстраната са источнонемачком полицијом и совјетским тенковима који су отворили ватру на окупљене грађане.

Повремени сукоби совјетских војника с немачким грађанима и бројна хапшења протегнула су се на идућих десетак дана. Званични извори говорили су о педесет и једном погинулом грађанину у јунским [[демонстрација]]ма али новије процене начињене након отварања архива тајне полиције подижу број жртава на 267 људи. У месецима након тог догађаја стотинама учесника је суђено због покушаја "фашистичког„фашистичког државног удара"удара“, а велики део демонстраната је идућих месеци успео да пребегне у Западни Берлин и тако се спаси од прогона.

Са друге стране, у берлинским су догађањима биле поражене и [[Сједињене Америчке Државе]], чије је пасивно држање показало да је декларисана подршка "поробљеним„поробљеним народима Европе"Европе“, која се посебно користила током председничке кампање [[1952]], углавном била пука [[реторика]].