Николај Римски-Корсаков — разлика између измена

Николај Римски-Корсаков је рођен у [[Тиквин]]у, 200 -{km}- источно од [[Санкт Петербург]]а, у аристократској породици. Рано је испољио музички таленат, али је студирао на Руској поморској академији у Санкт Петербургу. Након окончања студија придружио се Руској морнарици. Године [[1861.]]. упознао је [[Милиј Балакирјев|Милија Балакирјева]] и тада је почео озбиљније да се бави музиком. Балакирјев га је охрабривао да компонује и подучавао га је музици док није био на мору. Преко Балакирјева је упознао друге композиторе групе која је постала позната као „Моћна гомилица“ или „Велика петорка"петорка“. Док је био у морнарици, Римски-Корсаков је завршио своју ''Прву симфонију'' ([[1861]] — [[1865]]). Понекад се тврди да је то била прва симфонија једног Руса, међутим [[Антон Рубинштајн]] је своју прву симфонију компоновао [[1850.]]. године. Пре повлачења из службе [[1873.]]. године, Римски-Корсаков је такође завршио прву верзију свог познатог орекстарског дела ''Садко'' ([[1867]]) и оперу ''Псковичанка'' ([[1872]]). Римски-Корсаков је ова три дела ревидирао касније у животу. У сарадњи са [[Александар Глазунов|Александром Глазуновим]] довршио је [[Александар Бородин|Бородинову]] [[Кнез Игор (опера)|оперу ''„Кнез Игор“'']].

Године [[1871]], и поред тога што се образовао унутар „Велике петорке“, а не на конзерваторијуму, Римски-Корсаков је постао професор композиције и оркестрације на Санкт Петербуршком конзерваторијуму. Наредне године се оженио Надеждом Николајевном Пурголд ([[1848]] — [[1919]]), која је такође била пијаниста и композитор. Током првих неколико година на Конзерваторијуму, Римски-Корсаков је ревносно проучавао [[Музичка хармонија|хармонију]] и [[контрапункт]] како би употпунио образовање стечено у „Великој петорци"петорци“.

Од [[1883.]]. до [[1894.]]. године Римски-Корсаков је радио као члан Дворског хора. Тај положај пружио му је прилику за проучавање музике [[Руска православна црква|Руске православне цркве]]. Такође је постао диригент и руководио је симфонијским концертима под покровитељством [[Митрофан Бељајев|Митрофана Бељајева]], као и програмима у иностранству.

Године [1905.] Римски-Корсаков је удаљен са Санкт Петербуршког конзерваторијума због испољавања одређених политичких погледа које власти нису одобравале. Тај догађај је довео до серије оставки његових колега са Конзерваторијума и на крају му је враћена професура. Политичка контроверза је настављења са његовом опером ''Златни петлић'', чија је оштра критика монархије узнемирила цензоре до те мере да је премијера одлагана до [[1909.]]. године, након композиторове смрти.

Пред крај живота Римски-Корсаков је имао срчане сметње. Умро је у [[Љубенск|Љубенску]] [[1908.]]. године и сахрањен је на тиквиншком гробљу у манастиру [[Александар Невски|Александра Невског]] у Санкт Петербургу. Његова удовица Надежда је до краја живота чувала његову заоставштину.

Римски-Корсаков је имао седморо деце: Михаила, Софију, Андреја, Владимира, Надежду, Маргариту и Славчика. Кћерка Надежда се [[1908.]]. године удала за руског композитора Максимилијана Штајнберга. Андреј је био [[музикологија|музиколог]] и написао је вишетомну студију очевог живота и дела која садржи и поглавља посвећена мајци Надежди. Његов нећак Георгиј Михаилович Римски-Корсаков ([[1901]] — [[1956]]) је такође био композитор.

Док је његово залагање за колеге за сваку похвалу, оно није прошло без проблема код музичке критике. Након смрти [[Модест Мусоргски|Модеста Мусоргског]] [[1881.]]. године, Римски-Корсаков је преузео на себе задатак да ревидира и употпуни неколико његових музичких комада. У неким случајевима те верзије су помогле у ширењу дела Мусоргског на Запад, али је Римски-Корсаков био оптуживан за педантерију у „коректури“ хармоније, итд. Његов аранжман дела Мусоргског ''Ноћ на голом брду'' је верзија која се данас изводи. Међутим, критички став према Мусоргском се временом мењао тако да се његов стил, који се сматра неуглачаним, данас цени због своје оригиналности. То је довело до тога да су друге ревизије Римског-Корсакова, као што је она опере ''Бориса Годунова'', пале у немилост и замењене обрадама које су приближније оригиналним рукописима Мусоргског.