Косово и Метохија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.1) (Робот: додато ko:코소보 |
мНема описа измене |
||
Ред 61:
Султан [[Селим III]] је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до [[Први српски устанак|Првог]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]], којима је нова Србија из граница под Карађођем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. [[Стара Србија]], јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе [[1835]]. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена [[1839]]. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред [[српско-турски рат|српско-турски рат 1876-1877]], [[Други српско-турски рат|српско-турски рат 1877-1878]], и [[Црногорско-турски рат (1876—1878)|Црногорско-турски рат 1876—1878]] Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, [[Јанкова клисура|Јанкове клисуре]], [[Јавор (Нови Пазар)|Јавор]]у и [[Црна Гора|Црној Гори]]. Током рата 1877.-1878., наступањем српске војске према [[Врање|Врању]] долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, [[Топлица|Топлице]] и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова,(Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.<ref name="VE4-655"> </ref>
Албанци оснивају [[Призренска лига|Албанску лигу]] на састанку у Призрену [[10. јун]]а [[1878]]. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, а [[1879]]. почео је велики албански устанак којим је турска власт била свргнута у [[Вучитрн]]у, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Албанци су сурово прогањали косовске и метохијске Србе, сматрајући их главним поводом за ширење Србије ка југу, и сталном претњом у случају новог рата.<ref name="VE4-655"> </ref>
У неким деловима Албаније долази такође до масовних албанских побуна. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла [[1881]]. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Албанска лига била је у крви угушена, али су привремено, поново, али у знатно мањој мери, избијали немири ([[1883]]. и [[1884]]. године).<ref name="VE4-656">[[Војна енциклопедија]], Београд, 1972., књига четврта, страна 656.</ref>
Ред 69:
Од године [[1905]]. до [[1912]]. Албанци дижу низ устанака. У јулу [[1908]]. у [[Урошевац|Урошевцу]] се окупља 20 000 људи, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до [[Младотурци|Младотурске револуције]] у Турској, и обећавају становништву смањење [[порез]]а, демократизацију и побољшање општих животних услова. Учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања и гуше албански отпор. Пропагира се идеја да су Албанци, као муслимани Османлије. Због тога августа 1909. избија нови устанак на Косову и Метохији, а [[Висока порта|Порта]] шаље војску да га угуши силом. До битке долази код Качаника од [[11. мај]]а до [[13. мај]]а [[1910]]. Турци односе победу уз око 600 погинулих.
| |||