Емоционална интелигенција — разлика између измена

{{сређивање}}

 

== Појам ==

 

== Концепт ==

Иако многи концепти интелигенције тек пролазе научну потврду а инструменти проверу поузданости, не можемо а да не приметимо да су нова истраживања у области интелигенције унела свежину и интелигенцију поново вратила у жижу интересовања научне и ненаучне јавности.

Појам емоционална интелигенција појављује се, почетком 90-их година прошлог века, а по први пут су га увели у својим радовима аутори [[Peter Salovey|Peter Salovey]] са Универзитета Јејл и [[John D. Mayer|John D. Mayer]] са Универзитета Њу Хемпшир. Они су у складу са научном методологијом постепено и темељно развијали моделе и инструменте за процену емоционалне интелигенције. Mayer, Salovey и Caruso допринели су да се концепт емоционалне интелигенције у великој мери развије и научно потврди. У ту сврху су креирани тестови с потребним метријским карактеристикама иницирајући многобројна истраживања широм света. Неки аутори употребљавају и друге термине када говоре о истом склопу вештина и способности, стога у литератури сусрећемо појмове као: емоционални квоцијент (Goleman, 78), емоционална писменост и емоционална компетентност (Dulewic и Higgs, 56).

 

Емоционалну интелигенцију су дефинисали као "способност праћења и разликовања сопствених и туђих осећаја и емоција, и коришћења тих информација као водича за мишљање и понашање" (Salovey и Mayer, 203). Сами аутори сматрају да ова дефиниција наглашава само опажање и регулацију емоција, те да је испустила размишљање о осећањима. Исти аутори стога предлажу ревидирану дефиницију, према којој "емоционална интелигенција укључује способности брзог запажања процене и изражавања емоција; способност увиђања и генерисања осећања која олакшавају мишљење; способности разумевања емоција и знање о емоцијама; и способност регулисања емоција у сврху промоције емоционалног и интелектуалног развоја" (Salovey и Mayer, 204). У сажетијем виду, три аутора емоционалну интелигенцију дефинишу као способност опажања, асимилације, разумевања и управљања емоцијама (Mayer, Caruso и Salovey, 139). Наведене способности поређане су према сложености психичких процеса које укључују од једноставнијих (запажање и изражавање емоција) до сложених (свесност, рефлексивност и регулација емоција).

 

 

== Биолошки извори емоционалне мудрости ==

Мозак човека три пута је већи од мозга наших најближих рођака у еволуцији. Амигдала је жлезда бадемастог облика, која належе на мождано стабло и налази се у близини лимбичког прстена. Постоје две амигдале, по једна са сваке стране мозга приљубљене уз мождану кору. Људска амигдала је релативно велика. Џозеф Леду (Joseph LeDoux, 126, 125), неуролог Центра за неурологију при Њујоршком Универзитету, први је открио кључну улогу амигдале у емоционалном животу појединца.

 

 

Најстарији део нашег емоционалног живота налази се у чулу мириса (у олфакторном делу). Сва жива бића поседују одређени молекуларни „мирисни траг“. У најранијим временима мирис је помагао у борби за опстанак. Неуролози сматрају да су од олфакторног дела центри за емоције еволуирали и довољно нарасли заокружујући врх можданог стабла. У првобитном стадијуму, олфакторне центре чинили су танки режњеви неурона који су анализирали мирис и категорисали биљке и животиње на јестиве или отровне, хранљиве или непријатељске. Појавом првих сисара, сматрају неуролози настали су нови емоционални центри. Овај део мозга је заокружио и ограничио мождано стабло, па је назван лимбичким системом. Лимбички систем је омогућио две врло важне функције: учење и памћење, појачавајући способност прилагођавања.

 

==Референце==

* {{РСР}}

 

[[Категорија:Емоције]]

[[Категорија:Интелигенција по типу]]

 

[[ar:ذكاء عاطفي]]