Вук Мандушић — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Враћене измене 78.45.110.83 (разговор) на последњу измену корисника Dungodung)
{{bez izvora}}
'''Вук Мандушић''' је био [[срби|српски]] [[ускоци|ускочки]] војвода ([[харамбаша]]) у [[Далмација|Далмацији]] (околина [[Шибеник]]а, сада село [[Брибир (Далмација)|Брибир]] до Брибирских Мостина) из 17. вијека, који је ратовао у служби [[Млетачка република|Млетачке републике]] против [[Турци|Турака]], за вријеме [[Кандијски рат|Кандијског рата]]. У млетачким изворима {{чињеница|date=03. 2011.}} се спомиње као православни [[Морлак]] ([[Влах]]), како су тада називали [[Срби|Србе]]. Са својим четама је продирао на турску територију, пљачкао и убијао Турке. Кажу да је у [[Крајина|Крајини]] цењен „више но ико други“. Погинуо је у борби с њима 1648. код утврђења у [[Зечево|Зечеву]]. Вук Мандушић је један од ликова у [[Петар II Петровић Његош|Његош]]евом ''[[Горски вијенац|Горском вијенцу]]''. <ref name="Књижевност и српски језик">Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, ''Књижевност и српски језик'', Издавачка агенција Д-Ђорђевић, Нови Сад 2009, стр 65-76</ref>
 
Najzanimljiviji prikaz pogibije Vuka Mandušića, i najbliži istini daje šibenski harambaša Matija Mihaljević.
"Na prvi avgusta u Šibeniku.
 
Pristupi pred presvjetlog i preuzvišenog gospodina proveditora harambaša Matija Mihaljević ih Drniša, koji nam se podložio pa sada stanuje u morskom Varošu, te izvješćuje ut infra:
 
Pošavši odavle prošle srijede, a to je bilo 29. minulog mjeseca, sa harambašom Vučenom Mandušićem i drugim harambašama, sa njihovim ljudima i dvije oružane lađe Papalija i Ferlanića, stigosmo u Skradin a otuda se uputismo prema Lašakovici. Bilo nas je tri stotine pedeset ljudi. Harambaša Smiljanić, harambaša Miljkovioć i drugi od zadarskog Kotora Vlasi koji su se podjednako podložili (duždu), nalazeći se kod Zečeva i obavješteni o našem odlasku, javiše nam da im se moramo pridružiti svi i u tu nam svrhu poslaše kalazue, jer mi nijesmo vješti onom kraju.
Stigosmo u Zečevo u sumrak i počesmo da pregovaramo. Kotorani su uvjeravali da su Turci, koji su se bili utaborili kod Otresa sa plijenom upljačkanim u Kotarima, malobrojni, dok je Mandušić tvrdio da ih je on vidio i da ih je mnogo, pa da stoga treba stati na oprezu, istaknuti prema neprijatelju dobre straže koje će paziti na njegovo kretanje i raditi sporazumno. Upitani od Mandušića ima li njih doista četiri stotine, kako bjehu javili, odgovoriše da ih je toliko, mada ih u stvari nije bilo više od dvije stotine sedamdeset, tako da nas je svega moglo biti okolo sedam stotina.
Bi odlučeno da se pošalju straže od Kotarana kao vještijih kraju. Dobivši pristanak (?) harambaša Smiljanić izašlje stražu koja, pošto uhodi neprijatelja, vrati se u četvrtak uvečer i javi nam da je isti utaboren kod Otresa.
Poslasmo opet istu stražu sa izričitim nalogom da nam jedan njezin dio dojavi prvo kretanje Turaka, a da ostatak pazi na pravac njihova kretanja, pa ako primjete da su se uputili prema Lašđakovici, da izmetnu tri maškule, na koje bi oni koji su se nalazili kod mosta na Roškom Slapu potekli na tu stranu, dok su, ne čujući haber, morali da ostanu kod mosta, gde se bilo odlučilo uhvatiti busiju. Kad je bilo u petak ujutro, straže se ne pojaviše sa vijestima, samo što jedan Mandušićev vojnik, koji je sa svojima bio u Začevu povika: "Eto na nas Turaka."
Mandušić izašlje odah k zečevskoj tvrđavi deset ljudi među kojima sam bio i ja, i vidjesmo neprijatelja koji se je, jednu samu milju udaljen od tvrđave, primicao k istoj sa svojom glavnom snagom. Odmah javismo to Mandušiću i svim našim ljudima, a on zapovjedi da se svi od zakrčja, koji su bili u tvrđavi, povuku i dođu da sa njegovima uhvate busiju, kako ih Turci ne bi opazili. Kad su se svi povukli, u tvrđavi ostade šezdeset Smiljanićevih Vlaha sa konjima i stvarima a da se o tom nije obavijestio Mandušić. Neprijatelj opkoli tvrđavu, iz koje su se Vlasi branili, dok su se ostali povukli na jedno brdo obraslo gorom. Kad je vidio tu bitku, Mandušić upita Smiljanića ko je to ostao u tvrđavi, a ovaj mu odgovori da je tu šezdeset ljudi sa njihovim konjima i komorom. To je vrlo uvrijedilo Mandušića i on je počeo da kori Smiljanića, što je pustio da se oni ljudi, kojih je u stvari bilo samo trideset, vežu i tako povuku na nas neprijatelja. On je sumnjao da se tu radilo o izdaji. Međutim, kako se boj nastavljao, vidjesmo gde pade više od deset Turaka, ali pošto im je broj sve više rastao, oni osvojiše obor i povedoše konje koji su u njemu bili. Kad Smišljanić opazi da Turci odvode njegove konje, uze se jadati i moliti Mandušića da nasrnu na Turke i oslobode konje. Odgovori Mandušić da nije vrijeme da se upuštamo u boj, da treba popustiti okolnostima, da nije dužnost gubiti ljude radi spasavanja konja, i da će se, Gospodnjom voljom, pružiti drugih prilika da se namiri ta mala šteta.
Međutim su se Turci penjali da osvoje tvrđavu, a oni iznutra, pošto su bili ostavili džebanu u oboru, nijesu imali više čim da se brane. Kad su kotarski harambaše to vidjeli, uzeše svi jednoglasno moliti Mandušića da navale na Turke, i već jednom pomognu onim ljudima, jer će se inače svi izgubiti, a on će se pokazati nevjeran. Na te riječi Mandušić odgovori: ,Radite što vas volja, ali sam uvjeren da ćemo danas biti uhvaćeni i da ćete me napustiti; ako bude potreba ja ću vam doći u pomoć sa svojim ljudima. 'Kako nisu pristali da idu sami, Mandušić se riješi da im učini po volji, te svi zajednički jurnusmo na Turke, pobismo ih oko dvadeset, odbismo ih od tvrđave, nagnavši ih da napuste dvije stotina pedeset osedlanih konja. zakrčani uzeše grabitikonje ne progoneći neprijatelja, premda je Mandušić kričao da se ostave pljačkanja, a Turci nas kroz to u velikom broju opkoliše, prisilivši nas da pustimo sve konje osim tri ili četiri na kojima se Zakrčani dadoše u bijeg, a za njima i svi ostali njihovi ljudi, kao i oni oslobođeni iz tvrđave, ostavljajući prikačena jadnog Mandušića i njegove ljude. Bijući se žestoko sa Turcima, pobismo ih pedeset, od kojih smo dvadeset trojici pokidali glave i ostavili ih na polju, ostale su leševe Turci digli na konje i odnijeli sobom. Naših je palo oko 20, a među njima jadni Mandušić, harambaša Ivan Kraljević i dva brata Galiotovića, od kojih jedan zarobljen. Ostalo se spasilo po šumama, vodeći sobom dva neprijateljska konja ranjena. Turci, kojih je moglo biti dvanaest hiljada, odoše put Knina, a mi se vratismo u Skradin."Вук Мандушић је један од ликова у [[Петар II Петровић Његош|Његош]]евом ''[[Горски вијенац|Горском вијенцу]]''. <ref name="Књижевност и српски језик">Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, ''Књижевност и српски језик'', Издавачка агенција Д-Ђорђевић, Нови Сад 2009, стр 65-76</ref>
<ref name="Stojan Janković i uskočka Dalmacija",Boško Desnica, Srpsko nasledje, jun 1998)
 
== Извори ==
Анониман корисник