Софка Николић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 5:
Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ снимила је са 19 година у Београду. Снимала је и за остале издавачке куће и у разним другим градовима па и у Паризу. Понела је титулу једне од најтраженијих певачица у Европи тог доба, а према неким изворима за велики број својих плоча добила је награду „Златне поткове“.
Све до 1939. године гостовала је и певала у најпознатијим европским културним центрима [[Софија]]и, [[Берлин]]у, [[Праг]]у, [[Беч]]у, [[Будимпешта|Будимпешти]], [[Париз]]у, са пратећим оркестром под вођством њеног мужа Паје који је бројао најчешће пет музичара, мада се оркестар понекад и проширивао. О њеном певању, које је остављало велики утисак на слушаоце широм Европе, написано је: „Даире у њеним рукама звечећи су дрхтале, дрхтала је њена душа“.<ref>[http://www.glassrpske.com/plus/teme/Sofka-pociva-u-grobu-bez-biljega/8888.html „Софка почива у гробу без биљега“]</ref>, Тихомир Несторовић, ''Глас српске'', Бања Лука, 4. јул 2008.
Снимила је велики број грамофонских плоча и песама. Њене најпознатије песме су: „Цојле Манојле“, „Колика је Јахорина планина“, „Кад би знала, дилбер Стано“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо...“.
| |||