Историја Руске православне цркве — разлика између измена

Друга половина [[XIX век]]а донеће реформу духовних школа ([[1867]]), низ мера у борби са [[Велики раскол|расколом]], подстицање мисионарења у Сибиру и на [[Кавказ]]у, реорганизацију свештенства и либерализацију пријема на црквене дужности (од [[1869]]. то се омогућава лицима свих сталежа и звања, уместо некадашњег наследног права). Развој богословске науке обележавају дела Св. Филарета (Дроздова), митрополита Московског ([[1783]]-[[1867]]), архиепископа Инокентија Борисова ([[1800]]-[[1857]]), митрополита Макарија Булгакова (1816-1882), архиепископа Филарета Черњиговског ([[1805]]-[[1866]]) и др. Оживљава и активност монаштва, чији су најзначајнији представници [[Преподобни Серафим Саровски]] ([[1759]]-[[1833]]), те плодни аутори дела аскетичко-мистичког карактера [[Свети Игњатије Брјанчанинов]] ([[1807]]-[[1867]]) и [[Теофан Затворник|Свети Теофан Затворник]] ([[1815]]-[[1894]]).

 

 

Почетак [[XX век]]а доноси снажење тежњи за реформом устројства Цркве и васпостављањем [[Патријаршија|Патријаршије]], истицаних и у ранијим раздобљима (митрополит Арсеније Мацијевич, архиепископ Амвросије Јушкевич, низ јерараха, богослова и религиозних философа XIX в.). Повољну духовну климу ствара активност религијско-философских сабрања представника световне културе и Цркве у [[Петроград]]у ([[1901]]-[[1903]]), оснивање богословско-философских друштава у [[Москва|Москви]], [[Петроград]]у и [[Кијев]]у ([[1906]]-[[1907]]), као и делатност истакнутих мислилаца ([[Сергије Булгаков]], [[Павле Флоренски]], [[Николај Берђајев]], С. Франк, В. Зењковски и др.). У црквену јавност све више продире свест о неопходности сазивања Помесног сабора, који би се позабавио коренитим променама у устројству РПЦ. Значајни кораци на том плану чине се [[1905]]. (појава Меморандума о пожељним реформама, којим се захтева "укидање или макар слабљење непрекидног старатељства и одвећ будне контроле црквеног живота од стране световних власти, чиме се Цркви одузима самосталност и иницијатива", реферат Светог синода са предлогом императору да "размотри садашњи државни положај Цркве у Русији" и сазове у Москви Сабор епископа ради избора Патријарха и предузимања реформи).

Интензивне припреме за Сабор обављају се све до [[1917]], када он отпочиње са радом (15. августа), уз учешће 564 члана, од тога 265 свештених лица и 299 лаика. Поред историјског решења о обнови Патријаршије (28. октобра), избора и интронизације [[Патријарх Тихон|Патријарха Тихона]] (21. новембра), Сабор доноси низ одлука о реорганизацији највише црквене и епархијске управе, устројству и статусу црквене општине и парохије, спољашњој и унутрашњој мисији и др., а у новонасталим околностима револуционарног преврата одлучно осуђује декрет Совјета народних комесара "О одвајању Цркве од државе и школе од Цркве", квалификујући га као "отворени прогон Цркве", што се показује као тачно: отпочињу ликвидације свештенства и монаштва (8. октобра [[1917]]. убијен је [[протојереј]] Јован Кочуров, 25. јануара [[1918]]. митрополит Владимир Кијевски, следе масовне репресалије услед којих крајем [[1919.]] у животу остаје свега 40.000 свештенослужитеља), разарање и затварање храмова (тако, [[1921]]. затвара се 722 [[манастир]]а, а до [[1938]]. ликвидирано је 95% храмова у односу на стање са почетка 20-тих година), одузимање драгоцености (кампања "помоћи гладнима" 1922.), скрнављење светих моштију, затварање, прогањање и упућивање на принудне радове свештених лица и верног народа. Црквом управља патријарх Тихон (Белавин), пружајући отпор како богоборним властима, тако и расколу "обновитеља" ("живоцерковника") на челу са А. Введенским и В. Красницким, који прокламују лојалност властима, захтевајући реформу црквеног устројства по цену раскида са канонима и предањем и борећи се за Тихоново свргавање.

 

 

[[Руска загранична црква|Руска црква у дијаспори]], конституисана [[1920.]] године, реагујући на Декларацију, 5. јула [[1928.]] доноси одлуку "о принудном привременом административном одвајању од московске црквене власти", чиме је означен раскид у канонском општењу. Премда уочи [[Други светски рат|Другог светског рата]], након кампање из тзв. "безбожне петољетке" Црква на читавој територији Русије располаже са укупно 100 активних храмова, а свега 4 архијереја нису у заточеништву, напад [[Нацистичка Немачка|нацистичке Немачке]] на [[Совјетски Савез]] она дочекује са патриотским апелима, као и конкретном материјалном помоћи оружаним снагама од добровољних прилога храмова и црквених општина. Рачунајући на њену моралну, духовну и национално-патриотску подршку, власти од септембра [[1943]]. (сусрет [[Стаљин|Ј. В. Стаљина]] са тројицом архијереја) чине заокрет у политици према Цркви: дозвољава се поновно отварање храмова и просветних институцуја РПЦ, као и интронизација [[патријарх]]а и образовање Светог архијерејског синода, пошто је Привремени синод из [[1927]]. принудно распуштен [[1935]].