Ђорђе Бранковић (деспот) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м исправљање правописних и других грешака |
||
Ред 27:
Можда га је у монахе одвело ондашње веровање да је од [[1492]]. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век", кад сваког тренутка може да буде пропаст света.
Умро је као [[архиепископ]] [[београд]]ски Максим [[1516]]. године. Култ му је начињен [[1523]]. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је [[Османска Турска|турска]] граница, све до [[Мохачка битка|Мохачке битке]] [[1526]]. године била сасвим близу [[манастир Крушедол|Крушедол]]а.
У [[Крушедол]]у, манастиру који је Максим подигао, почивао је он, деспот и архиепископ српски, и ту је створен његов култ, да би послужио за подизање духова код [[Срби|Срба]], који су се, са [[Мађари]]ма заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота [[Стефан Бранковић|Стефана Слепог]] (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове [[Мајка Ангелина|деспотице Ангелине]] (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог [[деспот Јован|деспота Јована]] (имао култ од 1505. године). [[Крушедолац]] из XVI века је у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих [[Бранковићи|Бранковића]], a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.
Ред 34:
У Максимовом житију говори се и о томе како су [[Турци]] ослепили његовог оца [[Стефан Бранковић|деспота Стефана]] и стрица [[Гргур Бранковић|Гргура]]. Кад је видео своје синове лишене „зеница очних", деспот Ђурађ (њихов отац) је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој“. Тако се о деди прича у житију унуковом и то причање је требало да огорчи српске ратнике против Турака.
Максим је волео писање. Још као деспот „саставио" je две повеље. Једна је била за [[Хиландар]] (из [[1495]]/96. године). Садржи читаву малу похвалу [[Симеон Немања|Симеону Немањи]] и [[Свети Сава|Сави]]. Повеља је била „рукописателена" од деспота Јована. Друга повеља је за светогорски манастир св. Павла. У њој се говори и о [[Деспот Ђурађ|деспоту Ђурђу]], „деди нашем", који „обнови и вздвиже" тај манастир. Ту је повељу деспот Јован само
==Стихови о архиепископу Максиму==
Стихови о Максиму је рукопис друге половине XVI века, који је раније био у [[Крушедол]]у, а сада се чува у Црквеном музеју у Београду. Он је Богородичник, а садржи и службе [[Царица Теофана|царици Теофани]] и [[Кнез Лазар|кнезу Лазару]].
Богородица је заштитница Београда од времена деспота [[Стефан Лазаревић|Стефана Лазаревића]], како се каже у деспотовом „завету градском" (сачуваном у изводу код [[Константин Филозоф|Константина Филозофа]]). У Београду је био [[Богородичин манастир]], седиште београдских [[митрополит]]а, значи и Максима. Ту су се, све до [[1521]]. године, чувале мошти царице Теофане.
| |||