Антоније Велики — разлика између измена

који је живео у [[Египат|Египту]] у IV веку. Сматра се оцем пустињачког (отшелничког) монаштва и хришћанског [[монаштво|монаштва]] уопште.

Антоније је рођен око [[251]]. године у селу Коми близу Хераклеје. Младост је провео у [[Александрија|Александрији]]. Имао је богате родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце, задржавајући га у дому код побожних родитеља, који су га чували као зеницу ока. Није похађао школу, тако да никад није научио читати ни писати. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре.<ref name=autogenerated3>Добротољубље, Свети Антоније Велики</ref>. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи светог Писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мт.19,21). У двадесетој години Антоније раздаде све што је имао сиромасима и оде у египатску пустињу.

Антоније је у почетку свога подвижништва често обилазио пустиножитеље који су живели сличним животом. Гледајући њихове подвиге и врлине, и сам се трудио да их достигне. На тај начин он је, како каже Атанасије, „слично мудрој пчели са свих страна сабирао духовни мед, слажући га у своје срце као у кошницу“.<ref>Атанасије Велики, Житије светог Антонија</ref> Од једног се учио уздржавању од хране, спавању на голој земљи и дуготрајном бдењу, од другога неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, од трећег трудољубљу, верности правилима и трпљењу, док је од свих заједно примао исти дух вере у Христа.<ref name=autogenerated3 /> Он је настојао да у себи сабере све оно чим се сваки од духовника које је срео одликовао понаособ.

Осамљен, провео је многе године живећи у гробници ван села. Његов дан се састојао од дрводељства, молитве и размишљања о поукама свето Писма. До њега је понекад долазио пријатељ из села, који му је доносио хлеб и со у замену за рукодеље. Он сам би понекад одлазио старцима или до сеоске цркве на богослужење, углавном на литургију. "Он је измишљао све строжијестроже облике подвижничког опита, сваким даном постајући све уздржљивији. Као да је свагда тек започињао, додајући нову силу ревности. (...) Његова храна је била хлеб и со, пиће вода, а време обеда залазак сунца. Често би по два или више дана остајао без хране. (...) Већином је спавао на голој земљи, која му је служила као постеља. Себи није дозвољавао мазање уљем, купање и друге угодности да се тело не би разнежило“.<ref>Созомен, Црквена историја, књ. 1, гл. 13</ref>

Антоније је говорио о својој борби са демонима, односно са мислима које су га искушавале. У почетку су га највише мучиле мисли о бескорисном напуштању богатства и света, а посебно о сестри без подршке, збринутости и утехе.<ref name=autogenerated3 /> Често није спавао по читаву ноћ. Овакве мисли савладао је вером да је све остављено ништавно у поређењу са бесконачним блаженством које Бог даје подвижницима.

Када је већ зашао у дубоку старост, Антоније је осетио да му се ближи смртни час. Позвавши оне који су му били блиски, Антоније рече: "Спремам се на пут наших Отаца, јер ме је позвао Господ. Нећу више бити са вама“. Пошто ово рече, ученици се поздравише са њим, и он издахну, а његово лице се обасја унутарњом светлошћу. Преминуо је [[356]]. године, у сто петој години свога живота, оставивши иза себе мноштво ученика. Житије светог Антонија написао је [[Атанасије Велики]].