Стајни трап ваздухоплова — разлика између измена

'''Стајни органи ваздухоплова''' су део, преко кога се он ослања на подлогу, при стајању, полетању, слетању и вожњи по земљи (таксирању). Најчешће се директни контакт са тлом остварује преко точкова, скија или пловака, у зависности од врсте подлоге. Ако је нормална подлога за стационирање и полетање и слетање ваздухоплова, као што је земља, травнат терен или бетонске стазе, онда су точкови. За хидроавионе који се стационирају, полећу и слећу на воду онда су пловци, а ако су подлоге под снегом и ледом онда су скије. Веза и преношење оптерећења од ваздухоплова на точкове/пловке/скије, остварује се преко ногу, то јест кинематских полуга одговарајуће конструкције.

 

 

== Преглед ==

Стајним органима ваздухоплова припадају точкови, на телескопском делу ногу, са амортизерима за прихват (одвођење) енергије удара при слетању, део те енергије примају и гуме. Реактивна сила удара се преноси, преко преосталог дела ногу, на структуру авиона. Уместо точкова, на хидроавионима се примењују пловци за воду, на снегу и леду скије код [[хеликоптер]]а могу бити обични носачи од цеви, сами и у комбинацији са точковима. Код стајних органа који се увлаче постоје и посебни уређаји са одговарајућом кинематиком.<ref name="-{DEPARTMENT OF TRANSPORTATIONFEDERAL AVIATION ADMINISTRATION}-">[http://www.faa.gov/airports/resources/publications/orders/media/Construction_5300_7.pdf U.S. -{DEPARTMENT OF TRANSPORTATIONFEDERAL AVIATION ADMINISTRATION}-]</ref>

 

Стајни органи ваздухоплова се могу разврстати у две врсте: конвенционални, где постоје два главна точка испред тежишта авиона и један, много мањи, точак на репном делу или трицикл, где су два главна точа (или скуп точкова) иза тежишта, а трећи точак, мањи на носном делу трупа. Конвенцијални концепт стајних органа је био уобичајен током периода када су били само елисно клипни авиони, јер је омогућавано елиси веће растојање од тла. Већина савремених авиона има стајне органе типа трицикл. Конвенцијални концепт стајних органа, сматра се тежи за процес слетања и полетања авиона (јер је као систем мање стабилан), и захтева посебну обуку пилота. Понекад се мали репни точак додаје, на неким авионима са концептом трицикл, као ослонац у случају да репни део додирне тло током полетања. [[Конкорд]], на пример, имао је увлачећи репни заштитни точак, пошто са његовим делта крилима полетање је са великим нападним углом, па и углом трупа у односу на тло. [[Боинг 727]] је такође имао увлачећи репни заштитни браник. Неки авиони са конвенционалним увлачећим стајним трапом имају фиксне заштитнике (''теилфин''), који генеришу минимални [[Аеродинамички отпор|отпор]], а стабилизирајуће делују по правцу и смањују спрезање скретања са ваљањем авиона.<ref name="-{DEPARTMENT OF TRANSPORTATIONFEDERAL AVIATION ADMINISTRATION}-"/>

=== Делови стајних органа ===

Три ноге стајних органа, са најмање три точка, праве велики [[аеродинамички отпор|отпор]] и деградирају перформансе авиона. У случају где су перформансе приоритет, над сложеношћу решења, повећању масе и цени, стајни органи се увлаче у контуру змаја авиона, у току лета. Простор за смештај стајних органа (''гондоле''), одређују се по месту и конструкцији, у зависности од опште изабране конфигурације ваздухоплова. Ако је концепција трицикл, носна нога се увлачи у носни део трупа, са кретањем унапред или уназад, зависи од простора који ту заузима опрема, често [[радар]]. Конструктори радије бирају варијанту увлачења унапред, а извлачења уназад. При томе решењу удар точка о тло, при слетању, помогне забрављивању ноге, ако то случајно затаји. Када је у питању задња нога, она се увлачи у завршни (репни) део трупа. Главне ноге се увлаче обично у гондоле у [[крило|крилу]], код нискокрилца, код висококрилца у трупу. Код средњекрилца, гондоле често заузимају и део преласка крило-труп, а понекад и код нискокрилца.

 

 

Напајање погонских хидрауличких цилиндара ногу стајних органа, остварује се помоћу [[Хидраулички систем авиона|авионског хидрисистема]].

На точковима ногу стајних органа уграђени су кочиони системи а на носној нози и систем за управљање са њеним точком. све увлачеће ноге морају имати браве за фиксирање крајњих положаја, а и сигнализацију у кабини о томе статусу. Такође је у кабини пилота командна ручица за увучени и увучени положај, са преносом тога сигнала на браве.

 

 

=== Карактеристичне врсте стајних органа ===

Пошто су стајни органи на неки начин „нужно зло“, штете свима функцијама и карактеристикама авиона изван фаза стајања, полетања и слетања, било је покушаја са решењима са њиховим останком на земљи, после полетања. Ваздухоплов је постављан на подвоз (колица), који није у саставу летелице. После постизања брзине залета, изнад минималне, ваздухоплов би се одвојио од подвоза и наставио би лет. Слетање је решавано скијама или сличним уређајем. Овај систем је користио [[немачка|немачки]] [[ловачки авион]] са [[ракетни мотор|ракетним мотором]], [[Месершмит Ме 163 Комет|Месершмит Ме 163]], [[Месершмит Ме 321]] и [[Арадо Ar 234 Блиц|Арадо Ар 234]]. То су авиони из [[Други светски рат|Другог светског рата]], што су после слетања хаотично расути по аеродрому и терену, без могућности самосталне вожње, таксирања за склањање у заклоне или за припрему за нови лет.

 

Авион са вертикалним полетањем [[Харијер GR7]], има стајне органе типа „бицикл“ (главне ноге су једна иза друге, у оси трупа). Пошто је та конфигурација бочно нестабилна, поседује и две помоћне ноге на крајевима [[крило|крила]]. Главне ноге се увлаче у контуру трупа, а помоћне (танке), отклањају се уназад у правцу лета у капљасти капотаж. Сличну је концепцију имао и пројекат [[Драгољуб Бешлин|Драгољуба Бешлина]], [[Авион Б-12]], чији је [[прототип]]ски развој прекинут у завршној фази.

 

Било је и других варијација и конструктивних решења, али кроз искуство и испитивања се усталило најчешће оптимизирано решење, додира ваздухоплова и тла у три тачке, две главне ноге и носна нога. У зависности од величине и масе авиона, ноге су појединачне са по једним точком, а код великих вредности читави сетови. Носна нога је једна, а код великих авиона испомаже се и са још једном, на задњем делу трупа. Те ноге имају сетове точкова највише са четири.

 

 

=== Управљање са крмилом правца ===

Када се авион усмерава, при вожњи по подлози, искључиво користећи кормило, бочно закретање авиона захтева знатан проток ваздуха око крмила, за стварање одговарајуће аеродинамичке бочне силе, па и њеног момента, за скретање авиона. То опструјавање може бити од кретања авиона са довољном брзином и од струје ваздуха и из кола елисе. Пошто се треба управљати са авионом на земљи и када се креће са јако малом брзином, онда произилази да овај систем може само да се примењује код авиона са елисно клипним погоном. Овај систем има предност, што не захтева допунске уређаје за управљање и што је погодан за авионе опремљене фиксним ногама и [[скије|скијама]].

 

 

== Удеси због стајних органа ==

Откази система стајних органа, или људске грешке (или њихова комбинација), везани за слетање авиона са увученим стајним органима, узрок су бројних несрећа и инцидената током ваздухопловне историје. Откази и заузетост пилота са мноштвом радњи, током операције слетања, игра значајну улогу у многим инцидентима, који су се догодили сваке године у [[САД|Сједињеним Америчким Државама]], између [[1998]]. и [[2003]]. године. [[Удес ваздухоплова|Удеси]] при слетању због отказа извлачења стајних органа, познати су као слетање на стомак (контакт доњих површина авиона са тлом). До тога долази понекад и случајно, пошто [[пилот]] једноставно заборави да уради поступак извлачења, или је приморан да смањи дужину стазе за слетање, ако је изван аеродрома, или ако је механички квар. Иако су ретке трагичне последице, такво слетање је веома скупо, јер изазива велика оштећења авиона. Код авиона са погоном са елисом, скоро увек се захтева потпуна обнова погона, јер се елиса оштети са контакти са земљом и цео погон трпи тренутно заустављање. Многи авиони, између два светска рата, конструктивно су ублажавали последице таквих случајева, тако што је део точкова увек остајао изван контуре авиона, у правцу лета. Примери су Авро Ансон и [[Даглас DC-3]]. Данашње актуелно решење је на [[A-10 Тандерболт II]], што је наследио. Пројектован је у томе смислу да се смање оштећења при слетању, са увученим стајним органима.